Прећутанo
Зима на умину , бели пијано тишине са црним диркама грана што дишу унутрашњим дахом , њихова топлина испарава и меша се са јутарњом маглом , под тремом врт који отеловљује слике сећања дубећи у мени калиграфију изгубљених ликова и радости .
Мислим на глувонeме у којима станује истинска поезија , на немуште речи , на неизговорљиво , на непотрошеност језика и његову профану семантику , на то како сушт измиче изговорљивом .
У овом тренутку Архангелск је довољно близу , да могу да осетим како се далеки ехо мене сашаптава са руским степама у којима сам јелен , недостижан ловцу и звери , предат лутњама и ћутњама .
Живот је заправо оно што се прећути , скривен од стихија света , узмицање у безречну епифанију над којом бди дух ствари , а песник ослушкује глас који надјачава тишину , са свим непристајањем на смрт , синестетично , у којем су сва чула једно .
Зима на умину , светлост црта интарзије по врту што мирује , у којем сам још увек дечак , удубљен у игру , не мислећи на оно што долази после свега , заогрнуто црним плаштом ноћи .