Na putu za Hesperiju, Radomir D. Mitrić | Page 34

На путу за Хесперију
18 •
6 .
Разлиставам еухологијум туге , сенка сам што хода по лишћу испод усамљених крошњи , бестелесан , то је та преко потребна трансценденца , митотворство вредно свега претходившег што уцртава будућа збитија , зато ходам унатраг , у лавиринт према црвеној нити срца . Ако сам дошао овде , у средиште из којег све почиње , нисам ли нашао одгонетку трајања , лебдења у густо расцвалом ваздуху , у ветру који одржава змајеве пуштене из дечачких руку , мојих и руку мога брата . Душе одлазе високо , отргну се из груди и изгубе у плавети , вођене вишњим призивом , а ми што остајемо испод , долазимо на места пређашње среће и отварамо мале кутије успомена , улазећи у предворја могућих рајева . Човек памти радост да би одагнао тугу , памти тугу да би призвао оно што јој је претходило , кошница је напуштена а негдашњи поток пресахнуо , којим су некада у океан света отпловили мали чамци од борове коре , отписујем ове речи у име свих оних који ће по мом трагу поћи , у спознаји сопства .