На путу за Хесперију
8 •
Она је то рекла пре много година . Дао бих сву своју поезију за тај стих . Споро је пролазило време , као у Херцену , кад су кише трајале вечно , памтим то , бурмут и јужњачки дуван , црно пиво и одразе наших самотности што су као авети јуриле баварским пејсажем , под оловном плавети неба уз бескрајни рефрен Марлен Дитрих , Du , Du , Liegst Mir Im Herzen .
Ко воли једном , волеће заувек кроз то .
Како су мале твоје стопе , отиснуте у малтер сеоске куће где смо трчали као деца . Заувек остале у времену под бокором трава . Ти сад спаваш у гробу отворених очију , умирен као јутарња мантра над Гангом , а ипак си мој сапутник на свим путовањима , било ко да седи поред мене у ћутљивим возовима .
Држати се заједно , као лијане два стабла једно .
То је та , дивљења вредна формула бивстовања , срасла као наше руке , млетачки беле , у преплету , на срми Луне , под меланхолијом армије норвешких брегова , где се учисмо ћутању и где наликовасмо пчели коју нађоше између