Вежбе умирања
Како пролази време све више губим речи .
Потањам као крте олупине бродовља , које ономад видесмо у стокхолмској луци , у потрази за северцем , сећам се , беше кишовито , вео се , отргнут с твог врата , пењао у небо као Транстремеров стих , бејах рашчупан попут Пана и беше мирно , бестежинско стање као кад се под ногама мртвих мрви земља , уз најежен осмех са Холбајнових гравира и први брид тела , ненавикнут на сунце , после дуге зиме .
Скандинавски блуз , бескрајно поље сиве тишине .
Остала си нема у песми , нага као Фуџи у Хокусаија , у малој кутији сећања , равнодушној песми Хеднингарне која је допирала са почетка дока , осећао сам се као у чекаоници , што пре да се узме анамнеза и лек , и настави изнова као да ничег није ни било , тако живим одувек , од утуљене светлости .
Реч је о змији у свечеву ореолу .