1 .
Отисак простора у јутарњем ветру . Офембах као вечна тема самопробуђења . На длановима векови , призвана стварност Упанишада , где сам тек илуминација занетог писара , на маргини светог текста . У фотонима склупчао се дан , вијоре сенке стопљене с видиком , погледам иза себе , скривен и отворен као запуштени зденац што чека руку која ће спустити ведро у дубину где локвањ цвета у тишини , као неми симбол разложног постојања .