Половина интензитета светла апсорбује се на првом филтеру, али је у правилу цео склоп потпуно прозиран. Када се на електроде доведе напон,
молекули течних кристала се смештају паралелно са електричним пољем.
Последица тога је смањено скретање светла. Када бисмо течне кристале
потпуно поларисали, пролазеће светло би било поларисано под правим
углом у односу на други филтар, па би пиксел био потпуно црн. Одговарајућим напоном регулише се интензитет поларизације, а тиме и осветљење пиксела. Ради уштеде користи се техника мултиплексирања. Ту се
електроде групишу и спајају заједно у редове и колоне, сваки са својим
напајањем и контролом напајања. Софтвер их тада укључује по одређеном
редоследу. Време које протекне да LCD освежи поједини пиксел два пута
узастопно, назива се време одзива и износи обично 8 ms или 4 ms.
Додатни
садржај
LCD екран у боји користи за сваки поједини пиксел три ћелије или субпиксела, који су обојени у плаву, зелену и црвену боју. Сваки субпиксел
може да се засебно контролише и комбиновањем се могу стварати милиони нијанси боја. Дисплеји у боји високе резолуције, који се користе у LCD
рачунарским мониторима и телевизорима, користе такозване активне матрице. Реч је о матрици thin-film transistors, боље познатој под скраћеницом
TFT, која се додаје поларизујућем и колорфилтеру. Сваки пиксел иза себе
има свој транзистор, чиме се дуж сваког реда и колоне може приступити
поједином филтеру. Активна матрица омогућује већу оштрину и јачину
светла, а и много боље време одзива. Ово заједно значи бољу слику, нарочито за мултимедијални садржај.
предњи панел
хоризонтални поларизујући филтер
предњи с