LegeArtis 2015 skraceno januar | Page 20

ДРЖАВА И ДРУШТВО Одлучивање у социјалном систему здравственог осигурања lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ 66 Од деведесетих година прошлог века у Србији се могућност осигураника да учествују у одлучивању постепено формално смањивала, пре свега, укидањем Скупштине, као органа. Однедавно је, међутим, и заступање осигураника у преосталим органима Републичког фонда за здравствено осигурање смањено и то кроз повећавање броја чланова органа које предлаже министарство здравља, чиме се мења суштина социјалног система здравственог осигурања коме Србија припада Н ачин управљања и одлучивања у систем у соција лног здравственог осигурања („Бизмарковом” систему осигурања) назива се самоуправљањем или саморегулацијом, и у њему учествују представници двеју најпрепознатљивијих интересних група, а то су послодавци и осигураници. Састав органа управљања од представника послодаваца и осигураника није случајан, већ је један од услова за успешно остваривање задатака успостављања садржајне и финансијске стабилности осигурања, као и за обезбеђивање макроекономске улоге, коју добијају самим тим што држава делегира и поверава одређене значајне задатке носиоцима осигурања и задужује их за њихову реализацију. Улога и искуство показују да послодавци увек заступају став да средства осигурања доприноса треба рационално користити и да доприносе, а тиме и трошкове радне снаге у привреди, треба држати на што нижем нивоу. С друге стране, осигурана лица заступају интерес да обим права треба да буде што шири, а стандард права што виши. Ова два интереса, наравно, треба усагласити или постићи компромис, што се догађа сагласношћу једних и других у органима управљања носиоца осигурања. То је вероватно један од разлога због којих у земљама са дугом традицијом и разгранатим социјалним осигурањем важи опште мишљење да је степен аутономије носилаца тог осигурања одраз развијености демократских односа друштва и подручја обавезног здравственог осигурања. Средствима осигурања у социјалном систему здравственог осигурања управљају они који уплаћују новац за здравствено осигурање (Töns, H. Hundert Jahre gesetzliche Krankenversicherung im Blick der Ortskrankenkassen, Verlag der Ortskranken-kassen, Bonn, 1984). У том управљању, носиоци осигурања требало би да имају одређену аутономију коју регулише закон, због чега се може говорити о законски одређеној, односно ограниченој аутономији. Успостављањем аутономије носилаца осигурања, држава им даје одређена јавна овлашћења, надлежност и одговорност да управљају овим подручјем и да уместо ње обављају одређене задатке. У извршавању тих задатака, односно јавних ов B