ДРЖАВА И ДРУШТВО
Одлучивање у социјалном
систему здравственог осигурања
lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
66
Од деведесетих година прошлог века у Србији се могућност
осигураника да учествују у одлучивању постепено формално
смањивала, пре свега, укидањем Скупштине, као органа. Однедавно
је, међутим, и заступање осигураника у преосталим органима
Републичког фонда за здравствено осигурање смањено и то кроз
повећавање броја чланова органа које предлаже министарство
здравља, чиме се мења суштина социјалног система здравственог
осигурања коме Србија припада
Н
ачин управљања и
одлучивања у систем у
соција лног
здравственог осигурања
(„Бизмарковом” систему
осигурања) назива се самоуправљањем или саморегулацијом, и у њему учествују
представници двеју најпрепознатљивијих интересних
група, а то су послодавци и
осигураници. Састав органа
управљања од представника
послодаваца и осигураника
није случајан, већ је један од
услова за успешно остваривање задатака успостављања
садржајне и финансијске стабилности осигурања, као и за
обезбеђивање макроекономске
улоге, коју добијају самим тим
што држава делегира и поверава одређене значајне задатке
носиоцима осигурања и задужује их за њихову реализацију.
Улога и искуство показују
да послодавци увек заступају став да средства осигурања доприноса треба
рационално користити и да
доприносе, а тиме и трошкове
радне снаге у привреди, треба
држати на што нижем нивоу.
С друге стране, осигурана
лица заступају интерес да
обим права треба да буде
што шири, а стандард права
што виши. Ова два интереса,
наравно, треба усагласити
или постићи компромис, што
се догађа сагласношћу једних
и других у органима управљања носиоца осигурања.
То је вероватно један од разлога због којих у земљама са дугом традицијом и разгранатим
социјалним осигурањем важи
опште мишљење да је степен
аутономије носилаца тог осигурања одраз развијености демократских односа друштва и
подручја обавезног здравственог осигурања.
Средствима осигурања у
социјалном систему здравственог осигурања управљају
они који уплаћују новац за
здравствено осигурање (Töns,
H. Hundert Jahre gesetzliche
Krankenversicherung im Blick
der Ortskrankenkassen, Verlag
der Ortskranken-kassen, Bonn,
1984). У том управљању, носиоци осигурања требало би да
имају одређену аутономију коју
регулише закон, због чега се
може говорити о законски одређеној, односно ограниченој
аутономији. Успостављањем
аутономије носилаца осигурања, држава им даје одређена
јавна овлашћења, надлежност
и одговорност да управљају
овим подручјем и да уместо
ње обављају одређене задатке.
У извршавању тих задатака,
односно јавних ов B