Pripremila: Vesna Kovačević
[email protected]
O
n se, kaže, sa ovim tran-
zicijama, koje je ponekad
bolno gledati i teško njima
upravljati, sretao kao investitor, član
borda i kao CEO. Na početku karijere,
pak, to je doživeo kao zaposleni i tada je
postupio na najgori mogući način. Ovo
je njegovo poučno iskustvo.
Prava osoba za kompaniju
MIPS Computersu pridružio se kao
potpredsednik Marketinga i takođe
preuzeo ulogu aktivnog VP-a Prodaje.
Tokom prve godine kompanijskog
života, priseća se, bio je živa vatra –
neumoran u stvaranju i sprovođenju
mogućnosti – ukrcavajući se bez
razmišljanja u avion da bi odleteo bilo
gde, bilo kada, samo da bi postigao
„design win”.
Radio je sa inženjeringom na
pokušaju da se pronađe pravi proizvod
za pravo tržište i dobije čip namenjen
moćnim personalnim računarima. Sve
to u isto vreme dok je pokušavao
da izbistri kako da se pronađu prava
tržišta, korisnici i prodajni procesi.
Nije mnogo spavao, ali se, priznaje,
provodio kao nikad u životu.
I nakon godinu dana bilo je do-
brih vesti. CEO koga je kompanija
angažovala privremeno bio je za-
menjen stalnim. Čip na kome su ra-
dili bio je skoro dovršen i on je već
ubeđivao rane adoptere da ga ugrade
u njihove računare. Uradio je sjajne
stvari skoro bez ikakvih resursa i
doveo kompaniju na radar svake
tehnološke publikacije. Seća se da mu
se čiilo da je visok dva metra. Sve je
bilo divno... dok ga novi CEO nije
pozvao na razgovor.
„Ne sećam se više detalja, ali se
sećam da sam ga čuo kako mi govori
da je impresioniran time što sam
postigao, a odmah zatim unutrašnjeg
osećaja šoka i iznenađenja kada mi
saopštava da kompanija treba da se
skalira, a ja nisam prava osoba da to
uradi. Čekajte! Šta? Na trenutak nisam
mogao da dišem. Osećao sam se kao
da me je neko udario u stomak. Kako
je to moguće? Kako mislite da nisam
prava osoba? Zar upravo nije nabrojao
sve sjajne poslove koje sam uradio?
Potvrdio je da je bilo mnogo napretka,
ali je ukazao da je bilo i naglih ne-
povezanih taktika bez koherentne
strategije. Niko ne zna šta sam radio i
ni ja ne bih mogao da objasnim zašto
sam to radio kada bi me pitali. Kaže
da samo bacam stvari na zid, a to nije
procenjivanje. Ostao sam bez reči. Zar
tako ne bi trebalo da izgleda prva
godina startupa?
Koprcajući se u pokušaju da sačuvam
posao, povratio sam moć govora i
upitao ga da li bih mogao da budem
osoba koja će odvesti kompaniju
na sledeći nivo. Na poverenje (koje
sam cenio samo nekoliko godinama
kasnije) složio se da bih i ja, mada je
morao da počne da istražuje, mogao
da budem kandidat za posao. A da bi
se to završilo na najbolji način, dodelio
mi je trenera da bi mi pomogao da
razumem šta znači odvesti na sledeći
nivo. Sećam se da sam u pripremi
kupio sve knjige o menadžmentu
koje sam mogao da nađem i pročitao
ono malo literature koliko je bilo u to
vreme o tome kako je menadžment
male kompanije prešao u veću“, pri-
seća se profesor Blank.
I ovde počinje priča...
„Nejasno se sećam kako idem
na ručak sa mojim trenerom, finim
plavokosim starim momkom koji
je pokušavao da mi pomogne da
naučim veštine potrebne da dorastem
novom poslu. Problem je bio što
sam se isključio. Čak i dok smo bili
na savetovanju ja sam opsesivno
razmišljao o promeni moje uloge,
mojoj tituli i statusu. `Ne shvatam, sve
sam to radio i sve je bilo sjajno. Zašto
se bilo šta mora menjati?` Ali nikada
nisam razmišljao o tome kako sam
se osećao sa svojim trenerom. Danas
mi je zaista neprijatno da priznam
da nisam imao pojma šta trener
pokušava da me nauči tokom više
ručkova i nedelja. Kada smo odlazili
na ručak jedino o čemu sam mogao
da razmišljam bio sam ja i to kako su
me iscedili. Bukvalno nisam obraćao
nimalo pažnje. U mom podsvesnom
besu bio sam neko do koga se nije
moglo dopreti.
Nije trebalo da budem iznenađen, ali
opet sam bio, kada mi je mesec dana
kasnije CEO rekao da je u izveštaju
trenera navedeno da `imam da pređem
dug put`. Kompanija je morala da