Ako metodom slučajnog uzorka
pročitamo par biografija, utvrdićemo
da ono što ljudi o sebi pišu jeste
orijentisano na – šta su do sada radili,
koje škole su završili i kakva zvanja su
stekli. Ne govore nam baš mnogo o
tome ko su oni kao ljudska bića. Da
li ih drugi poštuju? Da li je njihovo
neslaganje takvo da obogaćuje
druge? Da li uopšte i znaju kako da
izraze neslaganje? Njihova biografija
nam ne govori da li su vredni po-
verenja. Možda su ljudske ajkule koje
napadaju čim osete krv. Možda će
vam zabosti nož u leđa čim im se
za to ukaže prilika. Ove informacij e
ne pišu u biografiji, ali one su ono
najbitnije što menadžeri treba da
znaju o osobi koju će da zaposle.
Lideri su svesni svojih kvaliteta i
slabosti. Kada razgovarate s nekim
kandidatom za neki posao, jedno od
prvih pitanja koje treba da postavite
jeste: „Koji su vaši kvaliteti, a koje
su vaše slabosti?” One koji kažu da
nemaju nikakvih slabosti ili da su
njihove slabosti njihovi kvaliteti ne
treba zapošljavati. Oni koji ne poznaju
svoje slabosti ne znaju ko su. Plašio
bih se da s njima ili za njih radim.
Zašto bi oni predstavljali
problem?
Da biste budili i pružali poštovanje,
morate da znate ko ste. Samo ako znate
ko ste bićete u stanju da identifikujete
koji su vam stilovi potrebni da biste
izgradili komplementarni tim.
Ako želite da znate ko ste, po-
smatrajte koji uticaj imate na druge.
Budite osetljivi na način na koji rea-
guju na vas. Posmatrajte kako se
ponašaju vaši podređeni i vaše kolege.
Budite otvoreni da primate povratne
informacije.
Pre mnogo godina sam držao
predavanje u Meksiku. Na engleskom
jeziku uz simultanog prevodioca.
Zamorilo me prevođenje, pošto je
publika reagovala na izneti materijal s
minutom kašnjenja – moje predavanje
je bilo nesinhronizovano. Tako sam
pitao publiku da li bi im više odgovaralo
da govorim ladino, jezik iz petnaestog
veka koji je koristila moja porodica,
mešavina španskog, italijanskog i
portugalskom. Složili su se.
S moje strane je bilo prilično
arogantno da držim predavanje o
nečemu što je svojstveno dvadesetom
veku na arhaičnom jeziku, ali sam
pokušao. I desilo se nešto jako in-
teresantno. Kada sam na španskom
iz petnaestog veka pitao publiku da li
me čuje, trgli su se kao da sam pitao
nešto veoma čudno. Na engleskom
sam pitao: „Šta sam rekao?“ Neko mi
je odgovorio: „Pitali ste nas da li Vas
osećamo. Glagol čuti na modernom
španskom glasi escuchar, a vi ste
koristili reč sentir, što znači osećati.“
U trenutku mi je sinulo. Pre pet
stotina godina osećaji sluha i dodira
su mogli da se izraze jednom rečju
sentir. Njeno značenje je, u stvari,
osetiti. Čak i danas, u modernom
španskom, kada neko ima poteškoća
da čuje nešto za njega kažu da je mal
de sentido, bukvalno prevedeno „da
teško oseća“.
Šta se desilo tokom poslednjih pet
stotina godina? U španskom sada
imamo nekoliko reči umesto jedne,
kao što je bilo u prošlosti. Znači da
neki ljudi mogu da čuju a ne slušaju,
a neki ljudi slušaju ali ne osećaju ono
što ste rekli. Pre pet stotina godina,
pošto je sentir bila jedina reč, značilo
je da ljudi čuju, slušaju i osećaju ono
što čuju. Međusobno su bili više u
dodiru.
Iteresantno. Isto je i u grčkom. Na
ostrvu Krf, na kom govore donekle
starijim dijalektom grčkog zbog
njegove izolovanosti, reči za osećati i
čuti su iste.
Želite lidera, supružnika ili roditelja
koji ne samo da čuje ili ne samo da
sluša ono što je rečeno, već i oseća
ono što je rečeno. Naš tehnološki i
privredni razvoj prati emotivna i
društvena izolacija. Po meni, ljudi u
zemljama u razvoju čuju i osećaju ono
što kažem bolje od onih u razvijenim
zemljama.
Imao sam iluminaciju kada sam
bio u Čikagu jedne hladne zime.
Vozio sam kola dok je besnela oluja.
Napolju je bila ciča zima, ali u kolima
je bilo tako toplo da sam skinuo sako.
Sedeo sam tek koji centimetar od
velike hladnoće, a bilo mi je veoma
udobno.
Isti fenomen se javlja emotivno u
modernom životu. Tehnologija nas je
naučila da ne obraćamo pažnju na
neke stvari. Zatvaramo se. Napolju
se ljudi emotivno raspadaju, ali mi
ostajemo unutar našeg prostora i
ne obraćamo pažnju na njih. Naučili
smo kako da odvojimo osećati od
čuti, od slušati. Razmislite o izrazu
„ne obraćati pažnju“. Prema ljudima
se ponašamo kao prema radio stanici
koju ne želimo da slušamo.
xxx