E-BOOK Marina Adamović - Poznato o nepoznatom | Page 118

ŽALOSNA USPOMENA
Prošlo je puno godina od kad smo se zadnji put videli.
Bila sam dete, a on čika. Čika se odselio i izbacio sat iz upotrebe.
Požalio mi se kako je sâm, slaba penzija, deca ne obraćaju pažnju na
njega. On na njih, takođe. Zaobilazio me je, prilazio , nalazio temu za
monodramu. Završni citat je bio "daš mi 300 kinti za lek?"
- Izvinii, čiko, ovaj novac ne smem podići iz kase.
- Šećer mi raste, sin nema prebijene pare, niko... dužan sam za
struju, vodu, sve.. a živim sam
- Ja živim sa sinom, para nemam, a ni dugova. Ponela sam 500
da bih mu kupila nešto za jelo..
- Daj mi 300.. vratiću za par dana
Dadoh mu 500 da bi mi vratio 200. (Sine, smislićemo nešto,
čoveku je teško) Vratio se iz apoteke, prišao, rekao "daš mi i ovih
200?"
Sine.. smisliću nešto... znaš da mislim godinu unapred.
Kroz nekoliko dana, opet smo se sreli. Šetao je oko mene, oko
kase, nalazio pradedu za temu monodrame..
- Imaš 200? Vraćam ti s onih 200 čim stigne penzija i platim
struju, vodu, telefon..
A onih 300? 300? još 300? Vrati sat u džep, glavu ili na zid!
Čika, iz dana kad sam bila klinka, nije čika... ljudi se ne menjaju,
oni postaju izrazitiji u tome što jesu stvarno.
Ja sam bila zanesenjak i sada sam ludak
Nećeš mi vratiti 300 plus 200... ((č)n))iko
118