kao da joj se zavlačio pod kožu, ali se ne može reći da joj je bio
urezan u svest. Imajući to u vidu, odgovori:
– Ne.
– Nota bene. Realnost je parodija snova, a čak i okoreli realista
kada zaspi prihvata romantičarski metod.
Dok je levom rukom držao kišobran, u drugoj je imao šolju kafe
koja se pušila. Pruži je Anabeli:
– Posluži se.
Prihvati šolju, ispi tročetvrtinski gutljaj skladne mešavine Arabike i Robuste, koja poče da nadražuje njena senzitivna čula i maštu,
pa se misli krenuše rojiti, slobodno kao ptice na nebu, naparfemisane
fantazijom koju mogu nanjušiti samo knjiški moljci: coffea Arabica
Linnaeus, dve hiljade metara nadmorske visine, tropska klima, stabla
od šest metara, tri godine progledavanja iz zemlje, cvetanje, branje,
Brazil, maj, jun, jul, avgust, coffea Canephora Pierre ex Froehner,
Afrika, šest stotina metara nadmorske visine, mokri, suvi metod,
sunčanje, grabljenje, ljuštenje, prženje, dve stotine stepeni Celzijusa,
mlevenje, spoj kofeinskog jinga i janga u jedinstvenu celinu... sve joj
je to proletelo kroz glavu u jednom forte espresso gutljaju.
Bosa stopala su joj odavno osetila kišnu neudobnost sa pločnika, te se mrdnu sa jedne noge na drugu, začu zvuke višestrukih
zvona i spazi da joj se promenio tonalitet percepcije, pa upita:
– Šta se to čuje?
– Kvintet sa kampanila: Maleficio, Trottiera, Mezza Terza, Nona
i Marangona.
– Marangona?
– Antičko zvono, jedino preživelo pad 1902., zvoni u podne i u
ponoć.
Budući da je danas kratkog pamćenja, kao da je pala sa neba i
obrela se u ovom preseku vremena i prostora, nije ni opazila da joj je
na unutrašnjoj strani haljine izvezena mapa čitavog grada, sa
prišivenim zvončićima na svim mestima gde se nalaze zvonici.
Umesto toga, posmatrala je prelepu Savinelli - Orient lulu koja je oko
njih pravila gust oblak dima, takav da se od njega naoblačio i taj
91