je bio gad. Ali je samo pričao dok me je slikao. Mnogo je pričao...
Pesak iz sata na stočiću je curio, a on je umazan, bio je tako smotan,
pričao i pričao... o odbrani krugova, o Akademiji, sećao se svega.
želeo je da upamtim sve njegove reči. I upamtila sam mu.
Starica je prišla opasno blizu slici.
– Maks, ti nisi upamtio svoju majku, zar ne?
– Ne. Umrla je na porođaju.
– Zaista? – staričine oči bljesnuše poput gepardovih očnjaka.
– Jozef je završio sliku na koje zrno peska pre nego što će agenti
Gestapoa doći po njega. I mene. Ćutao je pred njima, objašnjavajući
se umazanim rukama. Sećam se da je rekao da mu je drago što mu je
tvoj otac – starica posebno naglasi poslednje dve reči – Maks senior,
ispunio želju i baš on došao po njega. Predao me je tvom ocu kao
stoku. Ma