Nešto nije u redu u tom plasteniku, znam, neću ni da pretpostavljam. Nije nešto u redu ni sa tim komšijom, znam, neću ni to da
prepostavljam!!! Nešto se mutno događa, užas… kriminal. Moram to
da izvidim.
Savijam u našu ulicu, usporila sam princezu samo se kotrlja do
kapije. Tražim ključeve i otključavam…
Savija još nekoliko limuzina uz veliku buku tirrrrraaaaaatiiiiiira i
plavim svetlom. Ovo nije dobrooooo pomislim, i samo što sam tako
nešto pomislila, staju pred komšijinu kuću.
Petljam oko brave odugovlačeći, da vidim šta će se desiti.
Iskaču službenici u uniformama naoružani do zuba.E, moram da
se sklonim. Uvozim princezu u dvorište kapija se sama zatvara, hermetički, ni vazduh da prođe... Trč’ na izvidnicu… I taman vidim vode
komšiju… Jadan komšija… jadna ja. Šta ću sad sa svim tim bumbarima?
Prođe neko vreme, čujem da se komšija nastanio u zatvorsku
ćeliju, a po komšiluku se priča da su mu plastenici puni indijske
konoplje. Zato su, valjda, zakatančeni.
Skockam se ja za posetu i ponesem poklon za komšiju.
Na portirnici me pregledaju, pregledaju i moj paket… ne neću
da ga vidim… hoću samo da predam iz kurtoazije nešto njegovo, da
mu se nađe. Dežurni pozove još nekolko uniformi, mora da se dogovore, je l’ može paket da uđe i da se preda naučniku doktoru
profesoru magistru hemije Nedođeš Nenađašu ?
To jest mom komšiji… ts’ sad znam i kako se zove. Može!!! Kako
ne bi moglo? I paket ode u prave ruke.
Znam da sam jako obradovala N.N. Jer samo jedinstvene stvari
mogu da obraduju čoveka, kao što je on. Pri izlazu iz zgrade čula sam
jedan vrlo diskretan urlik radosti iz ćelije.
Slika će mu ukrasiti zid nad ležajem.
Na njoj svi njegovi bumbari – u tri dimenzije.
Samo da se zna, nisam ga ja prijavila, bilo je to iznenađenje za
mene kô i za njega. Briga mene za njegovu marihuana… Nego me
oni bumbari izludeše.
87