osoba na ovom svetu koja bi mogla reagovati drugačije, mislio je...
Porodični dugovi će biti isplaćeni ovom slikom...
– Gospodine Brod – začuo je sekretaricu – dovela sam baku da
vidi svoju sliku.
Maks se okrenuo prema uljezima u ovom, svečanom trenutku.
U kolicima je sedela smežurana starica od sigurno osamdeset i više
godina.
– O čemu pričate? čiju? Ova slika je deo mog nasleđa.
Sekretarica se nasmeši:
– Naravno, gospodine Brod. Baka Julija je samo poželela videti
poslednje delo čoveka kog je volela. Ostaviću vas same.
Starica mljacnu i pročisti grlo pre početka priče:
– Berlin, 1945. Bila sam tako mlada i naivna da poverujem da su
„štuke“ iznad prozora našeg stana samo deo nebeske harmonije,
kako je Joška umeo da kaže. Pogledajte gornji deo slike. To je firerova soba, ali to je bila boja našeg neba tih dana. Sećam se... Jozef,
kakva budala je bio. Mislio je da će ga sve te slike spasiti od vođinog
gneva. Egoista... Dočarao je svoj svet u kojem ga ni majčini krici iz
logora nisu mogli ubediti da je Jevrejin i da dolaze i po njega... I
mene... Nedeljama me je ubeđivao da nisam Jevrejka. Siroti Jozef,
rob jedne tako široke zablude...
Maks, podigni me, dete. želim još jednom da vidim da li je
uhvatio dobro pokrete tanga koji smo nagi igrali pred jutro u kome
će doći po nas. Bila sam tako mlada – nasmešila se starica – naivna i
gladna, ali puna vere u hleb njegove ljubavi i talenta. Nije me trebalo
slikati u telu geparda... Sad bih bila bogata... Podigni me, dete.
Maks je uspravio staricu. Očito je bulaznila, ali nije smeo dozvoliti da joj se nešto desi. Prodaja mora ići glatko. Julija je prišla
dovoljno blizu platnu da u njemu proradi oprez.
– Ne boj se, Maks. Nikad ti ne bih naudila – nasmešila se starica.
– Izjutra, na dan Jozefove smrti, čitao mi je Vergilijeve stihove i
pričao o padu imperija dok me je ljubio. Nikad me niko nije tako
nežno ljubio... Hranio me je krupnim zrnima grožđa koje je nabavio
tako što je poznaniku sa crne berze dao jednu sliku. Voleo me je, iako
8