Stevan ŠARČEVIĆ
REČI U VREMENU
I
Te noći prvi put sanjam o beskonačnom padu. O padu u ponor,
kad tlo nestaje pod nogama, u kome padam i padam. U njemu nema
nade za spasenjem. Nema šanse da ću se zaustaviti. Sve vreme sam
svestan da ću udariti u stenu koja me čeka tamo dole i da će boleti.
Buđenje je naglo. Alarmni signal sa khaanoor staze objavljuje
veliku novost i čitavo selo je na nogama. Brat me istresa iz postelje i
saopštava mi da će lovci, iz nekih samo njima znanih razloga, deci
dozvoliti da pođu sa njima u lov. U rekordnom roku spreman sam za
polazak.
Pri pokretu se baš i ne proslavljamo. Balansirati na leđima nemirne životinje je samo naizgled jednostavan zadatak. Inače pitomi,
nenaviknuti na naše nevešto postupanje, počinju da se otimaju i vrte.
Poneki nemilosrdno zbacuju neiskusne jahače. To bi možda bilo rešivo, samo da nije privuklo pažnju devojčica, koje počinju sa zadirkivanjem:
– O, stare babe! – dobacuju.
– Pakosne kučke! – odgovaramo crveneći i boreći se sa khaanoorima.
– Devojčice su u pravu! Niste ni za šta – presuđuju stariji
posmatrajući naše nevolje.
To pomaže, jer bes usmeravamo na životinje i najzad uspevamo
da ih obuzdamo. Potom se oglašava starešina sela.
- Napred, mladi ratnici! Pokažite devojčicama kako se ubijaju
khaanoori!
38