ali svaki put kada bi osetio drhtaj zemlje, telo bi mu se zgrčilo, a
licem bi mu sevnula grimasa užasa. Boreći se sa prirodnim porivom
da nađe rupu u zemlji i zavuče se u nju, preturao je panično po vrećici
s novcem.
– Evo... ovo su vaše pare... ovo ću da zadržim, za troškove... a
ovo... ide vama, izvolite! – reče i pruži šaku novčića kočijašu.
– Nazad za Košnicu?
– Nazad. Odmah, ako može.
Nije trebao da mu kaže dvaput. Kočijaš viknu – Ija! – puknu
bičem i okrenu kočiju nazad. Hokus načini blagi naklon starcu pre
nego što uskoči u kočiju, ostavivši ga da cvili na letnjem 7V