rugom na glavi kojom je opravdao neobičan osećaj od maločas. Ipak,
od tog trenutka je godinama kasnije imao neobične, bizarne snove i
više nikada nije gledao đavolane istim očima.
Milon je plačući i šmrkćući podizao Milonu sa drvene podloge,
tapšao je blago po obrazima i šaputao – Mila moja, mila moja, sve će
biti dobro, biće sve dobro...
Videvši da je devojka živa, Hokus se uspravi u sedeći položaj.
Spazi svoju lulu na podu nedaleko od sebe i požele da nije u njoj
zapalio onaj odvratan čaj.
Otac i ćerka nestadoše u mraku a on ustade i provršlja po tunelu
u potrazi za bilo čim vrednim. Kada to nije urodilo plodom, krenu da
seče uši i stopala sa mrtvih crvenih đavolana.
Telo trećeg đavolana nikad nije našao.
Hokus se nije uselio u podrum u Kazandžijskoj ulici, niti je više
ikad svojevoljno prošao kroz nju. Umesto toga, našao je neki užasan,
raspadnut stan u lošijem delu Mračne Četvrti koji mu je još dugo potom služio kao dom. Kao što je debeli rekao, uši crvenih đavolana su
bile na ceni, dobio je znatnu sumu kod lokalnog preprodavca ezoterične robe i popio je u rekordnom vremenu. Ali koliko god da je pio,
crveni, grozničavi snovi su se uvek ponovo vraćali.
Zelenaš je posmatrao kako sunce polako zalazi kroz izbledeli
prozorski okvir. Bio je vidno uznemiren. Zašto je ovo moralo da se
desi? Morao je da ubije gnoma, ili da ga makar malo udesi. Nije smeo
da ga pusti da tek tako zavitlava lopovsku gildu. Ipak su oni imali
određenu reputaciju. A šta onda? Da li će neko doći da im se sveti?
Da li će to značiti rat? Da li više nikada neće videti zlatnik, kako stari
ljudi pričaju?
Sa poslednjim zlatnim zrakom kroz vrata uđe niska, pogurena
figura, noseći sa sobom smrad jeftinog pića. Dogega se do njegovog
stola, spusti vrećicu, pa ga pozdravi nemo podizanjem neverovatno
ofucanog šešira i krenu nazad.
Krupni čovek se nasmeja – Znaš šta, gnome?
Pijanac zastade.
– Moram da priznam, imaš srca.
Hokus se samo nasmeja kroz nos i u tišini napusti prostoriju.
28