– Istina, jesam došao zajedno sa njim i jesmo došli sa namerom
da spasimo devojku od potencijane životne opasnosti. Ali, to ne
znači da smo vaši neprijatelji! I ja sam, poput vas, u večitoj potrazi za
znanjem i moram da priznam da sam fasciniran vašim eksperimentom. Ali smatram da nije neophodno da bilo ko strada da bi on
bio uspešno izveden.
– Život ljudskog mladunčeta je nebitan. Bitan je samo eksperiment. Uostalom, ja o tome ne odlučujem.
Đavolanov pogled je bio uperen iza Hokusa, negde u tamu
tunela. Istražitelj se okrenu. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da vidi,
i još nekoliko da se sabere kada je konačno primetio u šta je crveni
gledao. Stopljen sa mrakom, iza njega je stajao đavolan, gotovo tri
stope visok, crn kao noć i hladan kao riba. Hokus proguta pljuvačku.
Iako je i dalje bilo malo niže i sitnije od njega, sa kandžama na rukama, crnim izbačenim očnjacima i svirepim licem, ovo stvorenje je
izgledalo tako užasavajuće da je Hokus prvi put posle ko zna koliko
vremena osetio iskonski strah. Crni đavolan je bio svestan, više od
svojih životinjskih podanika, ali očigledno nije bio inteligentan kao
crveni, što ga je činilo još više zastrašujućim.
Nadajući se da njegov užas nije bila previše očigledan, Hokus
pokuša da odglumi nezainteresovanost.
– Kako ste?
Ovaj ne odgovori. Hokus nije bio siguran ni da li uopšte ima moć
govora.
– Daklem, neke žrtve su neizbežne, kažete? U redu, sve za
dobro nauke.
Đavolan je i dalje zurio nemo poput statue, lica ukočenog u
mešavinu podništavajućeg osmeha i demonske gladi.
Milonin otac je sad već bio sasvim budan i čkiljio je u tamu
pokušavajući da shvati šta se događa. Hokus se u sebi molio svim
poznatim bogovima da neće reći nešto glupo čime bi upropastio
njegov nastup.
Prvi crveni đavolan je poslušao njegov savet i napravio malu
vatricu u metalnoj posudi. Mali đavolani su i dalje pomno posmatrali
gnoma kao da će svakog trenutka skočiti na njega i proždrati ga.
26