Brzo je smišljao plan. Tražeći pogledom oduzeto oružje, prevlačio je konopcem kojim su mu bile vezane ruke preko naoštrene
nitne koja mu je virila iz zadnje strane kaiša, trik koji je naučio od
jednog starog mornara. Video je dršku Milonovog noža kako viri iza
daske naslonjene na zid sa suprotne strane. Njegovog samostrela
nije bilo nigde na vidiku. Takođe je osećao još nešto, nešto pogrešno,
ali nije imao vremena da se koncentriše na to.
Jedan od crvenih đavolana je mrmljao mantru u pokušaju da
baci neku čin, što se završi slabim ljubičastim bljeskom, nedvosmislenim znakom da čin nije uspela.
– Šta god da pokušavaš, za početak će ti trebati malo veći
plamen – reče istražitelj odlučno.
– Gnom je budan – odgovori đavolan, na šta ostali zarežaše.
– Prvi korak pri svakom magijskom eksperimentu je stabilan
plamen.
Hokusov glas je odjekivao u praznom tunelu poput izgubljene
duše koja traži izlaz.
– Lukavstvo ti neće uspeti, gnome. Džabe vičeš, ovde nema nikog ko bi te mogao čuti. – Odgovori crveni škripavim, ali ipak razumljivim glasom.
Hokus je to dobro znao, govorio je povišenim glasom u nadi da
će se Milonin otac probuditi, što je izgleda urodilo plodom jer utom
ovaj zamljacka ustima i prestade da hrče.
– Savetovao bih ti da ne pokušavaš da nas sprečiš, time ćeš
samo ubrzati svoju smrt.
– Da vas sprečim? Zašto bih želeo da vas sprečim?
Hokus zakorači slobodno, ignorišući pokidan konopac koji mu je
spao s ruku i nonšalantno izvadi lulu i platnenu kesicu iz skrivenog
unutrašnjeg džepa.
– Naprotiv! Želim da vam pomognem!
Čim je načinio prvi korak bio je opkoljen armijom đavolana. Iako mu
nisu dosezali ni do kolena, njihova sama brojnost je bila zastrašujuća.
– Trik! To je trik! Ne želiš da nam pomogneš! Došao si sa
čovekom! Došli ste po mladunče!
25