– Gospodine, da li ovaj podrum ima kanalizacionu rešetku?
Poluotvorenih usta brkajlija odgovori – Kanalizaciju? Nema, ja
sam to zagradio. Šta se ovde dešava? Kakva sad kanalizacija?
– Gde ste zagradili?
– Evo ovde, stavio sam ovo bure od dvesta kamena.
Bez oklevanja, Hokus kucnu lagano drvenu bačvu pa krenu da je
gura.
– Mala pomoć? – procedi kroz zube gnom.
– Ne mož’ to nas dvojica da pomerimo, teško je to – reče čovek,
ali ipak upre ramenom i gotovo komično se prevrnu zajedno sa očigledno ispražnjenim buretom.
Na zidu je, na sred ocrtanog kruga i skroz uz pod zjapila tamna
rupa. Rešetke koje su virile iz kamena su bile razjedene nečim tako
da su podsećale na šiljaste kvarne zube. Nije bilo sumnje da su ova
mračna usta progutala Milonu Drat: na jednom od „zuba“ visio je
komadić svetloplavog platna.
To je bilo dovoljno da se Milonin otac oslobodi sumnji prema
Hokusu i shvati situaciju.
Padnuvši na kolena on uze komad platna pa u čudu pogleda u
kanalizacioni otvor.
– Gos’n Hokuse, ko je oteo Milonu?
Istražitelj nategnu strelicu na ručni samostrel:
– To planiram sada da otkrijem. Vi možete ići po stražu.
– Ne pada mi na pamet! Idem i ja s vama!
– Da li imate kakvo oružje?
Čovek se okrenu levo-desno pa reče – Idem gore po nož.
– Donesite i lampu.
Čovek klimnu glavom pa otrča kroz vrata, a istražitelj uze da
pretura po džepovima i priprema opremu za predstojeći zadatak.
– Ja ću ići prvi jer vidim kudikamo bolje u mraku, ako dozvolite.
Starac steže oštricu i nemim gestom potvrdi Hokusov predlog.
Kanalizacioni otvor je bio visok skoro tri stope i gnom je uz blago povijanje glave mogao slobodno da korača njime. Milon je nasuprot s mukom puzao četvoronoške, a njegova trbušina je zauzimala
23