– Ko si ti? Šta si uradio sa mojom Milonom? Gde mi je dete?!
Boreći se za vazduh Hokus mu odgovori – Gospodine... Ja sam...
Hokus... da li biste me spustili prvo, molim vas?
Zajapureni čovek ga spusti na zemlju.
– Dakle, hm, ja sam Hokus Lokvud, istražitelj, stanar i prijatelj
vaše ćerke. Nemam vremena da vam objašnjavam, ali plašim se da je
ona u nevolji. Zamolio bih vas za pomoć.
Milonin otac se panično uhvati za glavu pa krenu da obilazi oko
gnoma.
– Idem po stražu!
– Gospodine...
– Milon.
– Gospodine Milone, bojim se da straža neće stići na vreme.
Moramo da delamo hitno. Potrebno mi je vaše poznavanje ove kuće,
tačnije podruma.
Čovek je rastrojeno okretao glavu čas ka ulici čas ka podrumu,
kao da želi da pođe u dva pravca istovremeno.
– Ona je u podrumu? Milona?! Milona! Ko je drži dole? Zvaću
stražu!
Hokusu je razmišljao kako da kaže čoveku Vašu ćerku su oteli
đavolani, a da ne zvuči kao potpuni ludak. Nije došao ni do kakve ideje.
– Gospodine Drat, molim vas, imam razloga da verujem da je
vaša ćerka zatočena i da je trenutno u opasnosti. Molim vas za
pomoć, makar na trenutak, a posle možete zvati stražu ako želite.
– Ajde, ali ti ideš prvi, ispred mene!
Hokus hitro podiže šešir pa utrča u vinski podrum.
Sem blagog mirisa đavolana koji je lebdeo u ustajalom vazduhu,
u mračnoj prostoriji nije bilo ničeg sumnjivog. Ipak, Hokusov istražiteljski instinkt mu je govorio da devojka mora biti negde u blizini. U
normalnoj situaciji Hokusu ne bi bila potrebna starčeva pomoć. Koliko god da je bilo đavolana i kakve god trikove da su koristili nisu
mogli da odvuku odraslu ženu, a da ne ostave mnoštvo tragova. Ali
imao je premalo svetlosti i vremena da bi se igrao „prati tragove“.
– Pa, ovde nema nikog...
22