ozdrave deda, majku mu, i to odma’. Doduše, umreo odma’ sledeću
godinu od neke pokvarene kobasice.
Potencijalno korisna informacija. Crveni đavolani?
– A kakvi su to crveni đavolani?
– Pa crveni, hahaha! Otkud znam, ja ti nikad nisam video dok
nam veštica nije dala seckani u kesu.
Hokus izdahnu zamišljeno. Bilo je vreme da krene. Stan u Kazandžijskoj ulici bi trebalo da je useljiv do sad. Reši da maksimalno
iskoristi svoje okruženje dok je još tu.
– A je l’ zna neko od vas, slučajno, gde bi neko mogao da nađe
sveže ljudske delove tela?
– O’š ti nabavim? – prošapta lik u kapuljači.
– Ne ne, više me onako interesuje. Radi opklade, recimo.
Mladić izgubi interesovanje, ali mu ipak odgovori, doduše sa
znatno manje entuzijazma. – Ako su ti potrebni baš sveži... to je malo
teže, mada izvodljivo. Ali većina nabavlja organe sa javnih pogubljenja.
Hokus načulji uši.
Bucko nastavi umesto mladića. – Ali tu pogubljuju samo najgori
šljam Košnice: silovatelji, ubice, ludaci. Nisu ti ti organi dobri, ne valja
da ih presadiš na čoveka. Jedan čovek iz mog sela je otkupljivao lešine da ’rani svinje. Na kraj jedna svinja poludela i ugrizla ga za nogu,
zamalo da ga ubije.
– Kod vas u selu uvek nešto veselo, zar ne? – upita Hokus kupeći
svoje stvari.
– Jabukovce – najjači smo!
Patuljčica je i dalje nemo oštrila svoju sekiru kada je izašao na
blještavo jutarnje sunce.
Tap, tap, tap. Hokusove pesnice po drvetu odjekivalo je avetinjski i malo preglasno u pustim jutarnjim časovima Kazandžijske
ulice, a još glasnije u njegovoj mamurlukom ispražnjenoj glavi. Kada
ni posle šestog kucanja niko ne odgovori, istražitelj se maši za bravu
radoznalo. Vrata nisu bila zaključana. On ih pažljivo otškrinu pa
pozva – Gospo Milona?
20