da je nemoguće. Ali je realno igrati se tim istim životom. Pokušavam
da ga zadirkujem. Trudim se da ga peckam koliko i on mene, ali
slatko i simpatično, da nam obojici bude interesantno. I trudim se da,
koju god igru da igramo, moj život i ja budemo u istom timu i da
sarađujemo.
Zato život treba živeti dan za danom. Muvam se sa par likova,
neki mi se sviđaju više, a neki manje, ali ne očekujem ni od jednih ni
od drugih da me žene, već da budu adekvatni sagovornici, ljubavnici i
prijatelji jedan dan. Super ako dan preraste u dva, dva dana u nedelju, nedelja u mesece. A ako ne, siđeš i kupiš kartu za novu spravu,
baš kao u luna parku. A kada postanem emotivan nisam siguran da li
je to dobro. Dvoumim se, živeti bez potrage za romansom i žrtvovati
bliskost, a ne biti povređen, ili dopustiti nekom da mi se podvuče pod
kožu uz mogućnost da ostvarimo bliskost, ali uz rizik da budem
povređen? Da li je bliskost neophodana.
Blizak sam sa svojim prijateljima, znaju sve o meni, pričam im
kako se osećam. Da li se prijatelji računaju?
Kada sam se zaljubljivao osećao sam plamen unutar svoje
utrobe koji je tinjao i peckao me. Voleo bih da ga opišem bliže, ali ne
umem. Nije mi najveća fantazija ni da se jebem sa profesorom
f