je ispod mrtvačkog sanduka i zaždio u dvorište, prepadnut gužvom i
vikom.
– Ju, ju, nesreće, prokleti mačor! – povikaše žene dok su ljudi
umorno spuštali na zemlju. svoj teški teret
– Šta bi!? Kakav mačor!? Šta pričate žene?
Komšija Laza već iznerviran celom situacijom nije imao strpljenja i za ženske priče.
– Mačka protrča ispod kovčega! Zar nisi video?! – uzbuđeno
objasni komšinica Mileva.
– Pa šta!? Mačkina posla! Zar posle svega ovoga i za to treba da
brinem?Laza je bio zbunjen. Gledao je okolo i čekao da mu neko konačno objasni u čemu je stvar.
– Ne valja, nikako ne valja! Ili će ubrzo još neko da umre, ili će
crći mačak! Nešto od toga sigurno ne gine. Pitam se samo, ko li je na
redu?!
– Ne pričaj gluposti, Mileva! To su praznoverice! Odakle li iskopa
samo tu ludost!? – pitao se Obrad, Milevin muž brišući oznojeno čelo.
– Ajde, ljudi, hvatajte se posla, nije nam čekati!
– Ja da pričam gluposti i praznoverice!? – bila je uporna Mileva.
– Čekaj samo, videćeš! Ali nemoj posle, Mileva ono, Mileva ovo!
Žene su žagorile, muškarci se zbunjeno zgledali ne znajući šta
da se čini, a mi se dadosmo u poteru za nesrećnim Markom, valjda da
nam on objasni u čemu je stvar.
Bez obzira na zlosutne Milevine reči, komšije konačno podigoše
kovčeg i poneše ga na ulicu. Nosili su ga uzanom stazom utabanom
po vrhu gomile nabacane zemlje.
Ulica se otegla, nikad kraja, Milutin u svom kovčegu težak,
pretežak, iako je za života bio mršav kao slamka, a iskopani rovovi
duboki, da ti se u glavi zamuti samo ako pogledaš u dubinu.
I tu zamalo da se ostvare Milevine proročke reči. Neko se
okliznuo, povukao i druge, nastade guranje i muvanje, sanduk se
klatio levo, desno, zamalo da se svi nađu u rupi zajedno sa Milutinom. Začuše se psovke, pomenuše i mačka Marko, a i nesretnog
181