Kada mu je Dana, kao i svakog jutra, skuvala kafu i pošla da ga
probudi da je zajedno popiju, on je već bio hladan. Umro je tiho kao
što je i živeo.
Na Daninu kuknjavu okupio se ceo komšiluk. Žene su smirivale
izbezumljenu Danu, a muškarci većali šta će i kako će, šta prvo treba
uraditi u ovakvoj situaciji i koga najpre treba pozvati.
Umiralo se i pre u našoj ulici, nije deda Muta bio prvi, ali rupe i
gomile zemlje oko njih predstavljale su nepremostivu prepreku za
bilo kakvo vozilo koje bi došlo do kuće da odnese mrtvog Milutina.
Vrućina je bila velika, sunce upeklo, nije bilo zgodno ni čekati
dugo, moralo se delati što pre. Dvorište puno ljudi. Mi, deca, užasnuti
tako neposrednom blizinom smrti i istovremeno fascinirani svim što
se oko toga dešavalo. Motali smo se odraslima oko nogu, svuda smetali, zavirivali kroz otvoren prozor u sobu u kojoj je na krevetu, u
svom najboljem i jedinom odelu, ležao naš deda Muta, već dalek,
drugačiji nego što smo mi navikli da ga viđamo, a opet on, kao da mu
galama i haos koji je stvorio svojim umiranjem u nezgodno vreme,
baš ništa ne smeta. Čak nam se ponekad učinilo da se osmehne krajem usana, senke su tako nepouzdana stvar, a mi bi smo se tada
razbežali daleko od prozora, da bi smo se opet posle nekog vremena
okupili, privučeni kao magnetom, da utvrdimo da li nam se to učinilo,
ili se deda Muta stvarno podrugljivo smeška zabavljen gužvom koju
je stvorio.
Napokon, donesoše sanduk, smestiše u njega dragog pokojnika
i opet nastade lom. Dugačak drveni kovčeg nikako nije mogao da se
iznese kroz uzan hodnik i nezgodno postavljena vrata. Vukli su ga,
cimali, naginjali levo ili desno, ali bi se uvek neki ć