osmehom uživajući i u nama i u suncu podjednako. A i mi smo, bez
obzira na sitne pakosti, voleli našeg deda Mutu. Stalno smo se skupljali
oko njihovog prozora i tek bi nas tetka Dana rasterala vikom kad bi joj
dosadili, jer smo joj zaklanjali i onako oskudno dnevno svetlo.
Ponekad bi deda Muta izašao na ulicu ispred kapije da
porazgovara sa komšijama, ali mnogo daleko od kuće nikad nije išao.
Valjda mu je teško bilo da hoda, pa su se njegovi vidici sveli na
dvorište i malo parče ulice ispred kapije.
Tog leta nije mogao ni toliko, jer su u celom kraju ulice bile
raskopane. Uvodili su uličnu kanalizaciju, pa su duboki rovovi i brda
zemlje naslagane po trotoarima, sve do kuća, sprečavale i one mlađe i
zdravije da normalno hodaju ulicom, a kamoli deda Mutu, koji sa onom
svojom nemoćnom nogom nije mogao ni da se popne na brdo zemlje
kuda je vijugala staza, a tek da hoda njom, bilo je suviše rizično.
Kanali duboki i po nekoliko metara išli su sredinom ulice. Da se
zemlja ne bi obrušila strane rovova su bile oblagane dugačkim daskama i gredama koje su ih pridržavale. Prava je umetnost bila prolaziti
svakodnevno ivicom tih rupa, a kada bi kiša pala i zemlja postala klizava, samo su oni koji su to stvarno morali, kretali na pogibeljno
putovanje ulicom.
Ceo kraj je bio raskopan, a to je potrajalo celo proleće i leto. Svi
su bili srećni što ćemo najzad i mi dobiti kanalizaciju, što ćemo se
modernizovati, ali do tada, trebalo je gaziti još po tonama zemlje i
dočekati taj dan kada će asfalt zameniti tursku kaldrmu u našoj senovitoj ulici.
Stariji su psovali dok su strugali naslage blata sa cipela kada bi
se konačno izvukli iz razrovane ulice, a mi deca, u nedostatku mesta
za igru, vrteli smo se po dvorištima i izluđivali naše majke brigom da
se nismo strmeknuli u neku rupu i slomili vrat.
A tada je deda Muta, kao da je birao najnezgodnije vreme koje
je mogao da smisli, konačno zadao najveću glavobolju i komšijama i
ljudima koji su morali da rešavaju problem.
Jedno jutro iz suturena razlegla se tetka Danina kuknjava i
plač.Deda Muta se upokojio, otišao Bogu na istinu, a da nije ni znao
šta ga je snašlo.
179