iščeznuća, potom bi ustajao i bos zastajkujući dugo šetao plažom uz
vodu čiji su talasi zapljuskivali pesak, poravnavajući otiske stopala
kupača koji su otišli. Neometan ni od koga, utonuo u neka svoja
razmišljanja, koja možda i nisu bila neke teške brige, kako se moglo
činiti, pognute glave, išao bi s jednog na drugi kraj plaže očito veoma
uživajući u tome.
Kada se pre nekoliko godina pojavio u mestu i kada su ga
meštani počeli u prolazu primećivati, brzo su zaključili da je to neko
od onih dođoša koji su kupili apartman, ne nameravajući da se duže
zadržavaju u njemu, osim za vreme letnjeg kupanja. S njim nije bilo
tako. On je tokom godine, uglavnom kada je toplije, već početkom
ranog proleća pa sve do kasne jeseni, dolazio i ostajao dugo. Na
pozdrave jedva da je odgovarao. Ni s kim nije uspostavio kontakt, ni
s kim se nije zbližio, kao da je namerno izbegavao poznanstva i kao
da mu nije bilo stalo do njih. Od prvog dana ručavao je u restoranu
Lavanda, zauzimajući uvek isto mesto na terasi gotovo nadnesenoj
nad more. Uz jelo je pio po čašu dobrog crnog vina, ponekada i drugu, ali nikad više. Bio je umeren u svemu. Za stolom je nakon ručka ili
večere ostajao dugo, često čitajući novine, knjigu ili posmatrajući
pučinu po kojoj su klizile ribarske barke uz jednolično brektanje
motora. Konobari su bili navikli na njega i nije im smetalo njegovo
nešto duže ostajanje za stolom, jer u restoranu i nije bilo neke gužve,
osim tokom jula i avgusta.
Svi su, ipak, zapazili da on ima neku svoju muku s kojom se
rvao, nešto što ga je tištalo i od njega stvaralo samozatajnog čoveka,
koji, eto, i sada stoji kao ukopan u pesku, malo oborene glave, sa
šeširom u ruci, poboden kao spomenik i kao da i ne namerava da se
pomeri. Naravno, nisu mogli ni naslutiti kakva je velika tragedija
zadesila ovog čoveka i koliko su veliki njegova patnja i bol. Oni,
dobroćudni meštani i mahom ribari, ne bogati, ali ni siromašni,
odrasli na škrtoj ostrvskoj zemlji, koja je malo davala a mnogo iskala,
i koji su to malo što su imali ljubomorno čuvali, da stigne do iduće
berbe, da je zatražio, rado bi podelili to što imaju, čak i bol. On ništa
nije tražio, samo to da ga svi ostave na miru, sam doprinoseći tome
165