– ...stan iznajmljujem po punoj ceni. Ne brinite ništa, gospo!
– Hvala vam, gospodine Lokvude, stvarno ste pravi džentlmen!
Za koliko dana biste mogli da isterate ta čudovišta?
Gnom završi čaj u jednom gutljaju pa skoči na noge.
– Dana? Biće sve gotovo za četvrt peščanika.
Devojka uzdahnu uzbuđeno prekrivši usta rukama.
– Je l’ to istina? Pa to je neverovatno!
– Naravno da je istina! Trebaće mi doduše koja sitnica iz vaše
kuhinje. Dozvoljavate?
Milona klimnu nesigurno glavom, na šta Hokus odšparta do kuhinje, izvuče hoklicu i uspentra se na nju, pa uze na izgled nasumičnu
ćasu sa police.
– I još samo jedna stvar – reče i sa dva prsta izvuče riblju kos t sa
sve glavom i repom iz kante za đubre.
Milona je držala ruke na bradi i zbunjeno posmatrala istražitelja
koji se opremljen neobičnim rekvizitima zaputio napolje.
– Zadržite ovo, moliću – reče Hokus pružajući joj mirišljavu ćasu.
– Vraćam se za trenutak.
Držeći riblje ostatke ispred sebe, gnom krenu da izvodi neverovatno uverljivo oponašanje mačijeg mjaukanja i tako krenu oko zgrade. Kada se vratio, imao je povorku od desetak ofucanih i očigledno
pregladnelih mačaka koje su tužno mjaukale ne sklanjajući pogled sa
ribe u njegovim rukama. Nekolicina hrabrijih je pokušalо da mu otme
ostatke iz ruku, srećom bez uspeha.
– Zatvorite vrata i pođite za mnom – viknu gnom unezverenoj
devojci koja ga je čekala na pragu.
Zastavši ispred stepeništa podruma Hokus zameni predmete sa
Milonom.
– I ključ od podruma. Hvala vam. Možda je bolje da se sad odmaknete.
Devojka ga brže-bolje posluša i vrati se nazad do praga. Na licu
joj se videla nervoza, ali i radoznalost.
Pošto su mačke promenile predvodnika, Hokus mirno otvori
ćasu i kresivom zapali njen sadržaj. Gust sivi dim oštrog mirisa poku16