I znate, svakome se lomovi dešavaju u životu. Nekoga potkači
više, nekom bude manje, ali nikog ne zaobiđe.I nisu to uvek ružne
stvari. Može i od sreće da se precrkne.
Tako i ja! Dobro da sam ostala živa od uzbuđenja! Polako, reći
ću vam!
Lupa mi neko na vrata. Samo što sam skuvala kafu i zapalila
cigaretu. Bole me noge, podigla sam ih na stolicu. I kada sam čula da
neko kuca, prvo sam opsovala. Ko god da je, nije naišao u zgodno
vreme. Pa valjda i ja imam pravo malo da budem sama?
Ustala sam ipak. Vidim senku muškarca ispred vrata. A nikog ne
očekujem. Kad sam otvorila na pragu stoji Ranko. Moj Ranko! Beo kô
ovca, sa dubokim borama po licu. I dalje je onako suv, ni grama
suvišnog sala na njemu. Ali sa beskrajnim umorom u očima. One
vesele iskrice koje pamtim ugasile su se. Čak se nekako i smanjio,
nisu mu leđa onako prava ko što su bila. A ipak je to moj Ranko.
Zanemela sam. Nisam znala šta da mu kažem. On me je samo
gledao i na kraju me pita hoću li ga pustiti da uđe? Bože! Naravno!
Sva sam se smela!
Bez reči sam se sklonila u stranu i pustila ga unutra. Ušao je,
osvrnuo se i dobro osmotrio našu sobicu. Svetlana nije bila tu. Ja sam
se na kraju prenula i požurila da pokupim razbacane stvari po krevetu. Ponudila sam mu da sedne.
Teško se spustio na stolicu. Gledali smo se, a da nismo ni bili
svesni da nam suze cure niz obraze. Uhvatio me je za ruku i tog
trenutka su sve godine koje su bile između nas kao krpom izbrisane.Celu noć smo pričali. Vratio se! Razveo od žene. Nije pomoglo
ni što je Slavka došla. Oni su već i tad bili dva sveta. Samo su živeli u
istoj kući, jedno pored drugog. Slavkin dolazak samo je odložio ono
neminovno.
A sada je i ona otišla od njega. Udala se naša Slavka. Našla dobrog čoveka. Vole se i žive dobro. Možda ipak nije pogrešila što je otišla preko sveta za svojom srećom.
A on se upravo zbog toga vratio. Da me potraži. Nije važno više
kako sam živela. Ni on nije bio svetac. Želeo bi da bude sa mnom. Tu
141