Grmalj od čoveka. Sav beo, bela mu kosa, bele obrve, ma i trepavice
bele! A šake ko lopate. On se zabezeknuo u mene, nije očekivao da
ću da mu vratim dar. A ja se tek onda prepala. Šta ako sad ustane
ovoliki pa me smlavi? Onda se nasmejao. Grohotom! Reče da se
odavno nije našao u ovakvoj situaciji. I ponudio me da sednem, da se
pomirimo. Šta ću? Sednem ja preko puta njega, a on se i dalje kliberi.
Kaže da nije mogao da odoli, da mnogo voli ženske sa takvim
dupetom.
Nije nego! Pa zar se to u kafani radi? Raspričali se mi, ja na Maricu i zaboravila. Marko mi pričô kako putuje svuda kamionom. Pita
me hoću li nekad s njim da se provozam. I da vidim malo sveta. Ma
išla bi’ ja, ali gde ću ono žapče kod kuće?
I tako se mi zbližimo. Navrać’o često! Donese mi s puta nešto.
Materijal za haljinu, ogrlicu, Slavki igračku. Potrajalo neko vreme pa
ga nema više. Ni većeg čoveka, ni blaže duše od njega. Rekô mi da
mu menjaju trasu put