vidim ja. Daj Bože da na dobro izađe! Ali, to je njen problem! Ja ne
zabadam nos u tuđe stvari.
Gledam sa sobom šta ću! Usrećila sam se ponovo! Opet sam
zatrudnela. Ne mogu da kažem tačno sa kojim od mojih muževa.
Sedi na mravinjak, pa reci koji te mrav ujeo. Tako i ja! Razmišljala
sam o tome da očistim dete. Ali. živa duša, greh je! Moje će biti, šta
me briga ko mu je otac! I tako sam ostavila bebu.
Ma, kako nosim, deset sam mogla da rodim, a da ne osetim.
Slavka je bila dete ljubavi. A šta li je ovo drugo, majko moja? Nije da
ja ne volim ljude sa kojima spavam, ali je to ipak nešto drugo. Ranko
je Ranko, da mu pas mater!
Posle kad se Svetlana rodila videla sam da liči na Marka. Bela i
prozirna baš kao i on. I zvali smo je Beli. Moj zrikavi Beli. Nakrivila bi
glavicu na jednu stranu, začkiljila onim zrikavim okom i glasno
objavila:
„Mama, evo ide nas muz!“
Časna reč, ne lažem vas! Isto je govorila kao Slavka.
Moram nešto i o Marku da vam kažem. On je bio priča za sebe.
Vozio neku kamiončinu, pa tek s vremena na vreme navraćô u
Beograd kad tuda prolazi. I desilo se da je sedeo u kafani kad sam ja
izašla sa Maricom. Sedele nas dve za stolom, malo pijuckale, malo
gledale okolo, malo prepričavale svaka svoju muku. Ona sušta suprotnost od mene. Ko da si vešalicu obukô. Visoka, mršava, samo joj
kosti klepeću. Ali, neću da kažem. Lepa žena. Za one koji vole takve.
A nije ni loša po duši. Nađemo se nekad, posedimo, popričamo, pa
svaka na svoju stranu. Tako i onda. Dogovorile smo se da se vidimo i
ispričamo. Nismo odavno.
Nalivale se malinom, ni ona nije volela mnogo piće. Mene priteralo od silne vodurine. Morala sam da odem do klozeta. I kad sam
prolazila pored jednog stola zviznu me neko po dupetu, onako, sa
guštom. Ja nisam ni pogledala ko je. Onako iz okreta, lupim mu šamarčinu da je sve zvonilo.
Nije moje dupe ciganski doboš da svako lupa po njemu kako
stigne. Znam i ja da vratim. Tek onda pogledam koga sam lupila.
131