Zora je lagano brisala zvezde, a mi smo ležali jedno pored drugog iscrpenih strasti, a ispunjeni nežnošću. Njenom izduženom, vitkom a punom telu, divili smo se Mesec i ja, nimalo ljubomorni jedan
na drugog, čak mu bejah zahvalan što mi osvetljava tako veličanstven prizor. Njena raspletena i zamršena kosa milovala je moje usne
dok sam joj šaputao da sam u Palanci samo na nju mislio, da sam
samo nju oduvek voleo i da ne mogu da zamislim da bih mogao
voleti neku drugu. Uzećemo se kad god ona to želi, ako hoće i
odmah, šta će mi škola bez nje. Ona se pomače i zagnjuri svoju glavu
između mog vrata i ramena, čvršće se privijajući uz mene. Mrsio sam
joj kosu i nežno ljubio vrat sve dok ne primetih da ona – plače.
– Lepa, šta ti je?
Nežno joj odmakoh glavu i pogledah u oči iz kojih su kapale
suze. Grcala je.
– Šta ti je? – nežno je i zabrinuto prodrmah.
– Znaš li ko me je prvi povalio na ovom istom mestu, pre četiri
godine, uoči Preobraženja?
Glas joj beše napukao i oštar kao testera. Zaprepašteno sam je
gledao, skamenjen i ukočen. Zaboga, pre četiri godine još je bila
dete, prođe mi kroz glavu.
– Tvoj Milan! – hripnula je, skočila i istrčala u noć, onako gola,
ridajući.
Vraćao sam se kući, prvo skrhan i utučen, a zatim besan,
stisnutih pesnica, rešen da se tučem sa onim ko me bude dočekao u
gaćama nasred avlije. Dugo je vremena trebalo da primetim da su mi
obrazi mokri i slani i da mi ramena brekću. Plakao sam, ne znajući to.
U avliji me niko nije čekao. Preskočio sam kapiju i zamro na
senu, na tavanu štale.
Sutradan, na Preobraženje, bio je vašar u Kolarima. Dok mi je
tata Milan davao pare za provod, gledao sam ga kao zver, ali ipak
oprezno, da on to ne primeti.
Da li je potrebno da kažem da sam posle toga izbegavao svaki
susret sa Lepom, a i ona sa mnom. Na sreću, ubrzo je počela školska
godina i ja sam otišao u Palanku. Škola i korzo su bili prepuni lepih
117