Nenad PAVLOVIĆ
HOKUS LOKVUD I ĐAVOLANI
Krupni čovek podiže ogromnu podlakticu i počeša se po čekinjastoj bradi ne sklanjajući pogled sa čovečuljka pognute glave pred
njegovim stolom. Nije voleo gnomove. Sve te njihove kuće, loze,
tajne veze, njihove urođene sposobnosti da koriste magiju, sve ga je
to činilo nervoznim. I gnom koji pozajmljuje pare? To je zvučalo kao
neki vic. Ali nije smeo da ga odbije. Zbog zdravog razuma, ne iz
straha, razume se. Možda je on bio dobro povezan i mogao da bljuje
gromove ili šta ne, ali sad je trenutno bio samo čovečuljak koji moli
za pomoć. Obična bubašvaba. Dobro, neobična bubašvaba, ali i dalje
samo gamad.
– Gospodineee...
– Hokus.
– Vi znate da novac možete pozajmiti i na drugim mestima?
Naša... organizacija... ima određenu reputaciju – reče rastežući i
birajući reči.
– Da, baš zbog vaše reputacije sam i došao kod vas. Vi imate
reputaciju da uvek držite svoju reč.
Grmajlija zaćuta za koji tren i dalje češajući bradu, pa odgovori.
– Da, da, to jeste. Koliko ste mislili da pozajmite?
– Sto zlatnika.
Prestade sa češanjem. Razmišljao je šta bi se desilo kada bi ga
naglavačke izbacio napolje. Sto zlatnika?? Pa, je l’ on to mene zajebava? Čuo je da su gnomovi nekad, doduše, veoma retko pozajmljivali novac od njih, ali to su bile sume od više desetina hiljada
zlatnika. Minimum. Bolela ga je glava.
11