Slobodan ANIĆ
PREOBRAŽENJE
Predmet svih tajnih razgovora, misli, dnevnih sanjarenja i noćnih mora nas dečaka pubertetlija iz Gornje male, bila je Leposava,
naša komšinica i uglavnom vršnjakinja, od mene godinu starija, a od
mog drugara Miće dve godine mlađa, bivša svakodnevna drugarica u
igri dok smo bili još samo deca i dok u igri nismo počeli da se odvajamo na muške i ženske.
Ne znam kako se to dogodilo i ko je prvi počeo da se odvaja,
dečaci ili devojčice, samo sam odjednom primetio da nismo više
onako bliski kao nekada dok smo se igrali žmurke, piljaka i drugih
igara koje nisu ni ženske ni muške. Izgleda, ipak, da smo mi dečaci
prvi počeli da se igramo nekih ratničkih igara koje se devojčicama
nisu dopadale, a one su, opet, počele da se igraju nekim krpicama,
lutkicama i tako nekim stvarčicama koje nama nisu izgledale ni malo
opasne, pa prema tome ni zanimljive. Ali, kada su, ulepšavajući tako
svoje lutkice, vremenom počele i same da se ulepšavaju, mi stadosmo da ih iz prikrajka radoznalo, a kobajagi ravnodušno posmatramo.
Prvo primetismo da su im suknjice kratke, iako su ranije često
išle i bez njih, a mi tome nismo pridavali nikakav značaj. Vrebali smo
trenutak kada će se sagnuti, ili zavrteti oko sebe, skočiti, kada će
dunuti vetar, pa da im se suknjice podignu i da im vidimo gaćice. Posle smo pričali o tome koja kakve gaćice ima. Nešto kasnije zapazismo
da im se bluzice, majice, haljinice, na grudima nadimaju. Naravno,
znali smo šta je to, ali smo tada već odavno prestali da se sa njima
družimo onako kao nekada.
Samo jednom sam osetio te izrasline na sebi, kada sam devojčicama, dok su se na poljani igrale „između dve vatre“, uzeo loptu, a
109