Neobjašnjivo je to. Šta čini čoveka? Kutija načetih cigareta,
hladna večera u frižideru, kompjuter na kome sam winamp bira
omiljene pesme? Pokvarena klima koju majstor ne stiže da popravi,
iako si ga tri puta ove nedelje zvao? Jeftin šampon na polici u kupatilu i skup parfem zaboravljen na komodici za obuću? Započet i nedovršen roman u folderu na desktopu kompjutera? Mali mornarski
kovčežić prepun starih slika, pisama i dokaza da si rođen, državljanin
neke države i vlasnik stana u kome stanuje tvoje telo? Slika loše
izbrijanog lica, koje svako jutro zuri u tebe zakrvavljenim očima,
uokvirenim već vidljivim borama, iz ogledala? Ili svest o sopstvenoj
ništavnosti, kukavičluku, nesposobnosti da se suočiš, ne sa ravnodušnim svetom u svojoj okolini, nego sa samim sobom?
Aleksa Lakić je ugasio dopola popušenu cigaretu u ogromnoj i
skupoj pepeljari od lažnog kristala...
Vreme mu je isteklo.
***
Blic, izdanje za Beograd
Beograd, 19. septembar 2011. godine
Kasno sinoć, u svom stanu, u Beogradu, u 51. godini života,
preminuo je Aleksa Lakić, pesnik i boem, dobitnik NIN-ove nagrade
za najbolji roman 2010. godine.
Dežurni lekar koji je na poziv prijatelja, koji je želeo da ostane
anoniman, došao u njegov stan, u svom izveštaju je naveo da je smrt
nastupila kao posledica infarkta.
Isti anonimni prijatelj, koji je telefonom pozvao našu redakciju,
izjavio je da je lekar bio samo delimično u pravu.
Aleksa Lakić je umro od slomljenog srca.
***
Trgao se iz sna, i rukom pretražio drugu polovinu kreveta. Osetio je
njeno telo ispod čaršava, golo, oznojeno, okrenuto leđima… Primakao
se, prebacujući ruku preko njene nadlaktice do njenog stomaka, čvrsto
je grleći. Grudima pritisnutim uz njena leđa, uhvatio je ritam njenog
srca… svojim slomljenim srcem… i preživeo je…
105