– Nema potrebe, pa ništa ne boli.
Misliš? Čak ni to što me se ne sećaš? Što sam još jedno srce bez
lica, statistički podatak. Zagledao sam se u prošlost kroz mrlju na
zidu. Vidim, navikla si se na sirove slike organa. Ne sećaš se da si me
zvala kao podršku na prvi praktični čas anatomije, ja brzopleto pristao, pa nakon neprospavane noći zvao u zoru da ti kažem da „nemam stomak“ za to. Popodne si me obavestila da taj dan nisu uspeli
da obezbede telo pa je čas odložen – kako je to surovo zvučalo
pesniku u nastanku, okrenutom pitanjima duše.
To si znači specijalizovala – mehaniku srca, odmah čim si
shvatila da je njegova hemija isuviše zahtevna. I sad gledaš njegovu
animaciju, a nekad si ga osećala na neviđeno. Hoćeš li videti devijaciju neke pretkomore ne znajući da si joj i ti doprinela? Jesu li zalisci
neuredni, ili sam dobro olizao svoje rane? Jesam li dovoljno mrtav da
sve izgleda kao da je u redu?
– Jedva sam uspela da očitam rezultate, mnogo ste uznemireni.
– Reče kao da je čula moje misli.
Kasnije, sedeći u svojoj sobi, upoređivao sam rukopise oproštajnog pisma i izveštaja specijaliste. Sličnost je očita, mada je sadašnji grublji i odlučniji, verovatno u skladu sa razvojem ličnosti.
„Oprosti za način, ovako je bezbolnije za oboje. Otputovala sam
bez pozdrava, roditelji su me zvali na hitan razgovor. Ti imaš pravo
da se rukovodiš samo osećanjima, da ne misliš o budućnosti, ali ja ne
želim da je žrtvujem zarad opsesivne ljubavi koja je sama sebi cilj. Ja
imam i druge ciljeve, mama i tata su u mene uložili puno vere i materijalnih sredstava. Od kako smo zajedno izgubila sam godinu na
fakultetu…“
Tek sad, sa ove distance, vidim da si uvek imala sliku odvojenih
budućnosti. Opet se ispostavila razlika shvatanja između žrtve i posvećenosti. Doživljavanje žrtve rađa osećaj ozlojeđenosti i uskraćenosti – posvećenost ljubavi ne zna za uslovljavanja. Ti si žrtvovala,
ja se posvetio. Ti svesno otkinula godinu od životnog plana, ja nesvesno planirao život uz tebe.
Nalazi mog srca su u mojim rukama pisani tvojom:
102