Branislav STANKOVIĆ
LJUBAVNA PRIČA O PATETICI
Zgužvao je papir i bacio ga kroz prozor. Mrzeo je izdavače i
zadate teme, ali od nečega se moralo živeti. Dugo je buljio u papir,
zatim zapisao:
„Marija, otkada sam Vas zavoleo definicija mog mentalnog
zdravlja je teško – teško: ili pomislim na Vas pa mi je teško, ili mi je
teško pa pomislim na Vas. Glava mi je u torbi, ruke u džepovima, čir u
stomaku, voda u kolenima, jedna noga u grobu. Pa dobro, gde sam
tu ja? Svečano izjavljujem: Kada se budem osvedočio da imate prijatelja, doći ću kod Vas u kancelariju i izvršiti samoubistvo službenim
oružjem. Ako promašim, a ne pogodim Vas, pokušajte da me ne
prezrete.“
Učinkom šake papir je promenio oblik, pa se izletevši kroz
prozor prepustio gravitaciji. Levica je podupirala čelo, desnica potražila olovku:
„Život bez Vas nije život. Ako sledimo tu logiku još se nisam
rodio a već želim da umrem. Marija, Vi ste za mene prst sudbine.
Onaj kažiprst u oko. No-no prst što povlači oroz, gura sa simsa,
proziva. Svojih ću deset sastaviti u molitvu – za više sam slab.“
Ne mogu pisati patetične svinjarije makar nikada ništa ne
objavio – promumla bacajući patetiku u mrak. Legao je pored žene u
krevet i prošaputao u sneno uvo:
– Draga, volim te.
Na spratu niže, izvesna Marija L., sedela je na terasi sa hrpom
papira u krilu i užarenog pogleda čekala sledeću papirnu pahuljicu.
100