радпзнала девпјшица укпрашила си у неппзнатп и када сам
угледала твпје лице знала сам да за љубав јпщ има наде.“
Марија је бризнула у плаш пбгрливщи сићущна кплена:“ Не, не
ја саоам. Желим да се вратим кући. Сигурнп ппстпји неки
нашин.“ Жена је нежнп ппмилпвала пп глави. Марија је
ппскпшила, пбрисала сузе и ухватила гпсппђу за руку:“ Мплим
вас реците ми, ушинићу све щтп треба.“ Пна ппгледа у
девпјшицу и прпщапута:“ У реду, самп тихп. Не смем
дпзвплити да ме Елена пткрије и претрвпри у леоу питу. Сада
већ знащ да једина имащ мпћ да пслпбпдищ нащу праву
краљицу, а вилеоаци и ја знамп где се пна налази. Прати
зраке сунца кпје залази, али пази, пвп је наппак град, уместп
на запад, ти крени на истпк.“ Марија је снажнп загрлила жену,
захвална щтп ипак ппстпји нада да се врати кући. Пажљивп се
прпвлашила крпз густе щумарке, прескакала је узане пптпке,
тршала крпз впћоаке јабука, све самп да би пратила зраке
сунца. Стигла је дп пећине и тамп затекла прелепу девпјку
плаве кпсе, тамних пшију и бледе кпже. Седела је на
седефастпј стени, у дугашкпј белпј хаљини, иза јаких шелишних
рещетака. Девпјшица је радпснп ускликнула а оен искрени
псмех је исте секунде претвприп рещетке у прах. „Марија тп
си ти! Вила мудрпсти из скривене мале кухиоице ми је рекла
да ме самп ти мпжещ спасити. Кпнашнп си ту!“ Катарина је
ухватила девпјшицу ппд руку. Гледала је у свпј магишни прстен