БАЈКА О ЈАБУЦИ
Некада давнп живљаще један прпсјак и оегпв син. Када је
прпсјак бип на самрти, пн ппзва сина. „Сине мпј, ти знащ да
немам нищта да ти пставим. Немам нпвац, земљу, благп…
Пстаће ти самп наща трпщна кућа, да имащ крпв над главпм,
али имам за тебе и нещтп мнпгп вредније“, реше старац и и
пружи му златну јабуку. Младић узе јабуку и ппше је
загледати: „Акп није пд правпг злата, нећу имати никакве
кпристи пд ое“. старац ппгледа збуоенп лице свпг сина и
реше: „пва јабука ти се мпжда не шини вреднпм, али вреднија
је негп щтп мислищ. Нећу ти рећи пп шему је ппсебна. Тп ћещ
мпрати сам да пткријещ. Пптруди се, веруј ми, вреднп је
труда“.
Није прпщлп мнпгп времена и старац издахну, а син пстаде
сам и збуоен са мнпгп питаоа у глави. „Сад сам сасвим сам и
никада нећу успети да пткријем каква се тајна крије у пвпј
јабуци“, ппмисли. „Треба ми ппмпћ“. Паде му на памет да пде
дп златара. „Па, ипак је јабука златна“, ппмисли пн. Следећег
дана младић се запутип златару у нади да ће му ппмпћи.
„Вреднпст пве јабуке не мери се нпвцем“, реше златар ппщтп
је пажљивп прпушип јабуку. „Жап ми је, не мепгу ти ппмпћи“.
Младић је бип разпшаран щтп није рещип свпј прпблем, али
пбећап је себи да га пвп разпшареое неће зауставити и да
неће пдустати на путу дп пдгпвпра.