A pogotov je sočan osećaj sakupljanja predmeta –
novčića ili ključeva. Sam njihov izgled me privlači
da ih pokupim, jer su tako dragoceni, kao da pulsiraju magnetizmom nečega što MORAM uzeti. Toga
sam postao svestan kada sam jednom prilikom
imao maksimalan broj – devedeset devet. Kada
sam naišao na nove, po inerciji sam se zaleteo da ih
pokupim. Shvativši da nije moguće imati i stoti, pogodila me je činjenica da sam izgubio racionalno
opravdanje da uživam u „ding!” koje se čuje pri uzimanju novčića.
Svako od pomenutih malih zadovoljstava izaziva osećaj kao da sam zagrizao nešto sočno i
slatko, pa mi milina prostruji telom. Ali sve je to
previše stimulacija. Mnogo dobrih osećaja ničim izazvanih.
Ana Antropi (Anna Anthropy), pisac i nezavisni autor video igara, u svojoj knjizi „Rise of the Videogame Zinesters”, poredi igrača sa glumcem u pozorištu. Kakvo je to pozorište u kome mi
aplaudiraju na svaki glupi korak koji napravim, gde mi svaki, pa i najtrivijalniji uspeh
povećava ukupni broj bodova? I tako
se tim neprestanim nagradama čini
da se osećam mnogo dobro, ali i
ohrabrujem da nastavim sa i ܘ[