„Urban Rabbits” /Urban rebits/, gde sam bila fascinirana onim što sam videla pod šatorom, ne sluteći da
će to postati jedan od mojih načina izražavanja. Kada
sam prvi put probala neki od cirkuskih rekvizita, nisam mogla da skinem osmeh s lica i našla sam to kao
dovoljan razlog da nastavim time da se bavim.
Da se pozabavimo malo fakultetom, šta bi odredila kao prelomni trenutak tokom studiranja?
Prelomni trenutak bila je treća godina. Tada smo
mnogo ozbiljnije pristupili scenografiji, njenim idejnim rešenjima i samom značenju u okviru dela koje
obrađujemo. Profesorka nam je zadala jak tempo,
koji je meni mnogo pomogao. Svaku našu ideju morali smo da opravdamo. Kroz takav rad zaista sam
dosta razvila svoj „scenografski” način razmišljanja i
naviku da dobro promislim pre nego što neko rešenje proglasim konačnim.
Koliko su putovanja uticala na tvoj rad i shvatanje scenografije i funkcionisanje pozorišta
uopšte?
Na početku studija moja putovanja su bila pretežno
turistička. Inspiraciju nalaziš na svakom ćošku, od svakog grada upiješ po nešto što, ko zna kada, može da
isplovi u tvom radu. Praško kvadrijenale mi je, na primer, pružilo mnogo informacija što se tiče pozorišta.
Imala sam priliku da se sretnem sa radom ljudi iz celog
sveta, kako studenata, tako i profesionalaca. Lep način
da malo virneš u ono što se radi van Srbije i popričaš
sa ljudima o tome. Ipak, jedno od najdragocenijih putovanja bilo je odlazak u Francusku, gde sam volontirala u putujućoj pozorišnoj trupi „La Fabrique des Petites Utopies” /„La fabrik des petites utopies”/. Tada
sam se upoznala sa potpuno drugačijim načinom rada.
22 | bulevarumetnosti.rs
Kako se rad te putujuće trupe razlikuje od
našeg institucionalizovanog pozorišta?
Sam pristup i organizacija dosta su drugačiji. Njihov rad nije vezan za jedno mesto, već su stalno u
pokretu. Često svoje predstave igraju u šatoru koji imaju, kao i kamionu, koji je projektovan tako da
se rasklapanjem pretvara u pravo malo pozorište.
U procesu stvaranja ekipa živi i