Darko Longulov, Igor Stoimenov, Ivica Vidanović
i Vlada Petrović.
Film se tiče sveta dece, njihove ugroženosti i prava.
Glavni akteri svih priča su deca, a priče su inspirisane istinitim događajima, po kojima je scenarista
Milica Piletić sastavila sinopsise.
da dođe do uklapanja u klišee festivalsko-fondovskog filmskog poretka koji predvode EU filmske birokrate, koje tradicionalno mrze film. Radilo bi se o
jednoj pobedi mediokritetstskog duha koji je već zaposeo mnoge nacionalne kinematografije.
Moja priča se dešava u popravnom domu „Vasa
Stajić” na Voždovcu. Radi se o štićeniku doma, koji
je, kako to pravila nalažu, morao da napusti dom
kad je postao punoletan. Vratio se na kratko kod
oca sa kojim je imao težak incident, zbog kojeg je
morao da pobegne od kuće. Mladić se potom vratio
u kuću, jedinu pravu za njega, jedinu koju je zaista
imao, a to je bio popravni dom.
Koje su, prema tvom mišljenju, skorašnje filmske
poslastice, i slatke i gorke? Šta preporučuješ čitaocima „Bulevara” da pogledaju?
Ovo su neki od filmova koji su mi se najviše dopali
u poslednjih nekoliko godina (bez posebnog redosleda): „Lov”, „Bilo jednom u Anadoliji”, „Prorok”,
„Dogtooth”, „Ložač”, „Me too”, „Moramo da pričamo
o Kevinu”, „Melanholija”...
Za kraj, obavezan komentar na stanje filma u
Srbiji? Osim da je, jelte, teško? Nema li baš tu
neke nade za novi umetnički izraz, prilagođen
budžetu skrpljenom od mrvica, a ne pokušaju
prilagođavanja tendencijama Holivuda i visokobudžetnog savremenog evropskog i azijskog
filma? Neki savet za mlade koji žele da počnu
da se bave filmom?
Kao što sam već rekao, srpska kinematografija je konačno živnula. Ono što jedino vidim kao opasnost je
Piše: Luka Kurjački
Dizajn: Luka Tilinger
81