N
arodni muzej imamo, Narodnu
biblioteku isto, školstvo je dobro… Šta još? - razmišljao je knez
Mihailo te 1868, gledajući, s neskrivenim ponosom, srpsku zastavu kako se vijori na tvrđavi, rame uz rame
sa turskom.
Puštajući konja u lagani hod, misli su ponovo hitale ka
danu, kada su ključevi Beograda konačno položeni na
srpski dlan. Još uvek je živo osećao njihovu vrelinu,
brišući svojim gospodskim prstima viševekovne ropske otiske. Ganut uzdah prostrujao je grudima,
razlivajući toplinu po zamagljenom pogledu, ali potpuno predavanje užitku sećanja, neprestano je kvario
jedan nervozni osećaj. Da li zbog blizine smrti koju je
možda naslućivao, ili zbog neverovatne želje da Srbiju
konačno pokrene iz viševekovne učmalosti?! Snažan
osećaj nedostatka vremena nije mu davao mira,
postavljajući mu uporno jedno isto pitanje. Da li je
uradio dovoljno?
Informacija o ponovnom gostovanju Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, uspela je nakratko da
mu izmami osmeh, ali održavanje predstave u gostionici „Kod engleske kraljice“ zbrisalo ga je u trenu.
Reč gostionica ponovo je navukla sivi oblak