Trula lešina mačke koju zovemo Sem i dalje nam otpozdravlja nedostatkom jednog oka. Sa druge strane puta je
nezainteresovana masa. Svi su već čuli musave Rome kako
podvriskuju i nadaju se da će ih ovaj put izbeći. Za prodavce humanitarnih čestitki, pozorišnih sezonskih karata i delioce flajera imaju unapred smišljenu rutu izbegavanja i
paletu izgovora.
Nisam slutila da će put kroz beskrajne betonske kocke
postati kratak. Ranije sam na svakih sto metara mislila da
je dan mrmota, unezverena osećajem da, čim pomislim
da sam na poznatom mestu, shvatim suprotno. Sada sanjivo raspoznajem ulice, brojeve, trafike, pekare i supermarkete. Uživam u prožimajućem mirisu pržene kafe, cenim nepreglednu liniju solitera i znam odakle se autobus
može pojaviti. Ipak, Beograd je i dalje mnogo lepši kada
sa mosta prilazim starom delu grada.
Dolazim kući .
Trubači pristaju Knez Mihajlovoj kao mljackanje žvake
slušanju Mocarta. Putujući cirkusi su već na svakom koraku, pa je gužvanje u redu kod Glumca umirujući dokaz da
sve može biti kao pre. Čini mi se da i dalje čujem: „Halo
oglasi, najnoviji broj”. Promrzli prsti se greju umotanim
komadom brze hrane. Limenke piva se otvoreno šepure u
svako doba dana i noći. Čak je i večiti narušilac gledanja
svojih posla, Darko, koji svakoj devojci u te sitne sate govori da je najlepša koju je ikad video, nekako simpatičan.
Njena neukrotiva crvena kosa skakuće u ritmu muzike sa
MP3 plejera. Sa slušalicama u ušima, prekratkom jaknom i
29