sredina i scena tih nezavisnih bendova nije velika.
Mislim da bas zbog toga treba da se držimo zajedno, pomažemo se i savetujemo jedni druge. Neke
od njih valja napomenuti – Rain Delay, Wooden
Ambulance/Ana Never, While, Bypass, Temple of the
Smoke, itd. Važno je i reći nešto o promoterima koji održavaju scenu organizujući koncerte kako stranih (i poznatijih) bendova, tako i domaćih. Medju
njima bih posebno izdvojio Ivana Lončarevića (Pop
Depresija), Stefana Unkovića (SuperSizeShe), i
Marka Radojkovića (Kišobran/Zaokret). Ivanu smo
veoma zahvalni jer je mnogo puta omogućio da čujemo uživo neke bendove koji su uticali na naš rad,
a koje smo samo slušali sa snimaka, verujući da oni
nikada neće doći u naše krajeve. Mislim da je on jedan od najvažnijih ljudi koji su zaslužni za upoznavanje publike sa zvukom sličnim našim. I generalno, da su sva trojica izuzetno važni za kulturu ovog
grada, organizujući stvari kakve ne možemo čuti i
videti svakog dana.
Da li postoji neki moto kojim se vi
kao grupa vodite?
Dušan: Prvi je definitivno ,,Srce na teren”, i mislim
da nam je to i mantra kada dodje do koncerata.
Drugi neizostavni, a i povezan sa prvim je ,,Treba
izdržati do kraja, sa osmehom stjuardese koja zna
da sa avionom nešto nije u redu”. Treći je citat Iva
Andrica koji, bez obzira sto ne spada u grupu mojih
dražih pisaca sa ovih prostora, u toj rečenici sumira
nesto sto je jako važno: ,,Ima puno situacija kada
stvari ne idu baš onako kako ste zamišljali, i važno
je zadržati koliko toliku kontrolu nad situacijom, ne
dopustiti da se stvari raspadnu“. Mislim da je to takođe dosta važno za koncerte i sve tehničke ili druge probleme koji se mogu dogoditi bendu, a publika takve stvari nikako ne sme osetiti.
22 | bulevarumetnosti.rs
„Moto kojim se vodimo je „Srce na teren” i „Treba izdržati do kraja, sa osmehom stjuardese koja zna da
sa avionom nešto nije u redu”.”