Poznato je da ste radili i u Nemačkoj, u jednom profesionalnom studiju. Možete li nam
preneti svoje utiske iz tog perioda?
Naravno. Studio je bolji od bilo kog u Srbiji, ima
4 sprata i 12 tatu majstora, svi imaju posla osam
sati dnevno, a sam studio više liči na fabriku za
izradu tetovaža nego na neki umetnički salon.
Stav studija je bio da se tetovaža mora uraditi
perfektno, toliko da za deset godina i dalje izgleda kao nova. Taj stav me je na početku uplašio,
ali sam, gledajući ostale kolege i pričajuci sa većim majstorima iz studija o svakom mom radu
koji uradim, uspeo da za kratko vreme usavršim
neke tehničke detalje na samoj slici. Studio je jedan od najboljih u Nemačkoj. Iako nisu svetskoj
javnosti poznati, u studio dolaze, kao gost-artisti, neka od najvećih imena u ovoj umetnosti.
Poznanstvo sa njima dalo mi je volju da još više
napredujem.
„Problem je u tome što je tetovaža
u Srbiji najveći uspon doživela u
zatvorima“
Prepoznatljivi ste po svom stilu: senke, 3D
efekti... Koje tehnike koristite?
Tehnike koje koristim su najviše uzete iz ostalih
likovnih tehnika, crtanja i slikanja. Poznavanje
boja, kontrasta i senki meni pomaže da 3D efekte sa lakoćom uradim na bilo kojoj podlozi, bila
to koža, platno ili papir.
86 | bulevarumetnosti.rs
Vaši radovi svedoče u prilog činjenici da je
tetovaža ravnopravna vrsta umetničkog
dela. Da li postoje predrasude o tetoviranju
kao umetnosti?
Naravno da postoje, ali u Srbiji. Ljudi nemaju para, a tetovaža je skupa jer je luksuz, poput silikona
i drugih plastičnih operacija. Problem je u tome
što je tetovaža u Srbiji najveći uspon doživela u
zatvorima pa su ljudi navikli na neprofesionalne
radove po koži i plaše se raznih bolesti koje mogu
da dobiju prilikom tetoviranja. Mnogo je teško ući
u svest ljudi i objasniti im da je to umetnost kao i
svaka druga, kako se u stranim i razvijenijim zemljama i gleda na nju.
S obzirom na to da tetovaža, u većini slučajeva, ostaje na telu do kraja života, logično
je da se od vas očekuje mnogo, ponekad i
previše. Da li uspevate da ispunite očekivanja klijenata?
Ja se uvek trudim da dam sve od sebe te mi je
uvek zadnji rad koji uradim najbolji, ali, kao što
rekoh, ljudi su navikli na slabiji kvalitet ovde,
nešto osrednje im je prosek, pa kad uradim neku sliku na koži koja odiše umetnošću, obično
je mušterija ushićena i veoma zadovoljna, ali
na to ne obraćam paznju. Mnogo više obratim
pažnju na sebe, odnosno na to da li sam spreman da prihvatim izazov i nacrtam na koži nešto što nisam do sad i što mi daje šansu da testiram sebe i svoje mogućnosti. Drugačije se i
ne može napredovati nego konstantim radom i
prihvatanjem izazovnih slika, kojih se ne bi
svako latio da ih uradi na koži.