P
onekad mi se čini da smo mi, sanjari i umetnici, igrači i pisci iza igara, filmova i priča nestvarnih onoliko koliko nestvarno možemo zamisliti, u nekoj vrsti mentalne mreže, gde jedni
drugima prenosimo misli bez misli o tome, sklapajući svetove jedni drugima kao da zajedno ukrštamo reči: sa zajedničkim ciljem i u jednome dahu. Toliko
je u meni dubok trag ostavilo
nekoliko reči, scena i ideologija sakrivenih u delima nama
sličnih ljudi, da me je sramota
da pričam – prepoznaćeš ih u
meni. Deluje smešno ponekad
koliko smo predani maštanju,
no mašta je sve što imamo
zbilja, ne misliš li? Da nije tako, ne bi li ti svi ljudi koji od
nas očekuju proizvode više
želeli da dobiju neke puke
izveštaje i ispunjene tabele?
Mašta je i ono što me dovodi
dovde: prolazak gradom duboko pod morem, u kom civilizacija na kraju svoga toka
dolazi do objektivizma kao
svog vrhunca; gde je suština
koncepta čoveka njegovo sopstveno junaštvo, njegova sreća moralni kompas života, sve
što izgradi ne više nego ono što duguje kao član
društva, a razum jedini apsolutni činilac. To i takvo društvo pada, prijatelju, a ja se pitam zašto.
Prosto pitanje ne dobija prost odgovor, iako je razum apsolutan, te sam nateran da se zapitam još
ponešt