Što ne znači da ja konstantno radim. Vrlo su oštri i
nezgodni ti periodi kada se nemaju gde usmeriti
kreativni naboji, pa trpiš implozije, tražiš makar
najmanju okolnost da to plasiraš u neku kreaciju.
U kakav položaj ste i ti tvoje kolege dovedene ukidanjem budžeta za kinematografiju, i koji je tvoj
stav o tome?
Bio sam obradovan kada je proglašena ta ozloglašena i debela nula koju je filmski centar odredio
kao budžet za snimanje filmova te godine. Jer tek
tada su ljudi bili lišeni izgovora, lažnih opstrukcija
i krenuli da se bave nekom vrstom nezavisnog, niskobudžetnog filma, koji u prvi plan stavlja suštinu, a ne efekat. Vreme nam ide u korist, tehnologija je haotično uznapredovala i sama nam nudi da
snimamo filmove za male novce, samo su nam ljudi
potrebni. Opet je sve na nama.
Koji je tvoj stav o onome što se danas snima i plasira
na TV-u, u pozorištu, bioskopu?
Kao što sam rekao, ova preuzbudljiva tehnologija
nam nudi opciju da sami biramo šta nam se gleda,
kada god to želimo, izobilje pametnih i zdravih
stvari postoji, samo treba biti radoznao, pa kopati.
A televizija, mahom i teatar, to je uglavnom biznis.
Ja se biznisom ne bavim. Nije mi uzbudljiv.
ideji teatar i treba da radi. Zatim prezanimljiva
predstava „Dok nas smrt ne rastavi”, koju je režirao
Miki Manojlović, kao i predstava „Krunska 54”. Što
se tiče filma, preporučio bih Špilmanov film „Revanche”, i svakako Vinterbergov „Jagten”.
Ja Vam preporučujem da, u iščekivanju proleća i
premijere filma „Neposlušni”, zimu provedete u pozorištu i bioskopu ili pak udobno ušuškani kod kuće
pogledate seriju „Samo kažem”.
Volela bih da preporučiš našim čitaocima neke
filmove, predstave...
Na prvom mestu predstava „Galeb” u režiji Tomija
Janežiča u SNP-u, već je prepoznatljiva i para uši
činjenicom da traje 7 sati. Gledao sam je dva puta
i to je najbržih 7 sati u mom životu. To vrlo lako
može biti predstava koja menja život, što u nekoj
Piše: Iva Lujanski
Dizajn: Nikola Radivojev
73