Kao malom mi se gadilo sve što je egzaktno. Kad
kažem kasno, mislim na to da sam ja već uveliko
gazio drugu polovinu srednje škole kada mi je sadašnja koleginica i prijateljica, tadašnja samo prijateljica Alisa Lacko, spomenula kako ona ide na
glumu kod Jasmine Večanski. Ništa mi to tada nije bilo poznato, niti Jasmina niti šta bi tamo moglo da se radi. Kaže Alisa: „Igramo se.” To je zvučalo primamljivo. I evo, osam-devet godina
kasnije se i dalje igram. Bio sam malo po strani, pratio, gledao, dozirano učestvovao, istraživao,
bio vrlo nesiguran i stisnut, a najredovniji, nalik
nekom mazohizmu, ali kada je došlo vreme velike
odluke, ja najhrabrije na planeti odlučim da ću te
godine probati samo glumu. Svi frapirani, pa i ja
sam. Sećam se osećanja da nisam želeo da pripremim nikakav rezervni plan, jer bih se tako osećao
poput izdajnika. Probao sam iz čistih i zdravih
motiva, ne iz samopouzdanja. I suludi odabiri,
hrabrost i lucidni postupci gde im nije mesto se
isplatiše, upisao sam iste godine.
Upisao si glumu, u Novom Sadu, tamo si živeo 5 godina. Kako je to izgledalo?
Ako uzmemo da je temelj mog studiranja bio novosadski mentalitet, dakle vrlo lagano, a nikad intenzivnije. U klasi nas je bilo deset, što je već samo
po sebi trupa. Uz veliku i iracionalnu ljubav, od samog početka smo besprekorno funkcionisali.
Dan-danas je tako. Ne odstupa se od toga. Vrlo
hrabro smo zaplovili od prvog dana, i evo, ne osećam se kao da smo stali. To vam je kao skok u prazan bazen. Suludo, ali hrabro.