Nažalost, počinje Drugi svetski rat, u kome njena
lepota nije promakla ni pogledu okupatora. Međutim, umesto blistavog sjaja divljenja na koji je već
počela da se navikava, iz ovih očiju sevao je ledeni
bljesak pohlepe. Udarci po njenim zidovima nisu
bili ni izdaleka pažljivi i odmereni kao udarci graditelja. Prljave grube ruke, sikdale su sve sto se moglo skinuti I odnosile sve sto se mogli podići. Ostala je raščupana, iscepane haljine, sama.
Sa završetkom rata, upoznala je neke druge ljude,
neka druga vremena. Nekadašnji glamur jedva da
se nazirao, ali nije se žalila, bitno joj je bilo da nije
više sama. Opet su u njoj boravili gosti, možda ne
tako uglađeni i imućni kao oni na koje je navikla.
Godine su prolazile, a ona je starila. Zubi su počelida joj ispadaju, vid je bio sve slabiji, umorne noge
jedva su je držale. Sada joj je trebao neko ko bi se
prema njoj odnosio kao prema majci, a dobijala je
samo usputnu pomoć ljudi koji su je doživljavali
kao nepoznatu staricu. Tu i tamo neko bi je pridigao na noge, nehajno, u prolazu, a onda nezainteresovano kretao dalje za svojim poslom I mislima.
Odavno bez ponosa, ćutke je podnosila sve, vraćajući se ponovo sve češće mislima o kletvi. Napuštena od svih, nemo je čeznula je za trunčicom pažnje.
Ono za čim nikako nije čeznula bilo je skretanje pažnje huligana, koji su 2005. provalili u njene odaje,
jer niko nije želeo ili nije mogao da je čuva. Besomučno su čupali lustere u pokušaju da ih skinu, demolirali instalacije, sekli gelendere u nameri da ih
za zanemarljiv novac prodaju. Ovoga puta provalnike nije mogla da vidi, nije mogla ni da se brani.
Od tada pa do danas ona je na kolenima, nemoćna
da ustane. Uzalud zaglađuje proređenu kosu, is-
pravlja pocepanu haljinu. Kao i pored svakog ubogog prljavog prosjaka, ljudi nemo prolaze okrećući
glavu. Prave se da je ne vide, jer je njihovoj savesti
malo lakše. I tako, skoro vek i po. Šćućurena u slabašnom zaklonu sećanja, drhti pred napadima surovog sveta i vremena, umirući tiho, pritisnuta težinom kletve, slomljena klevetom da ne treba
nikom i ne vredi ništa.
Da li ono što ne želimo da vidimo, zaista i ne postoji? Da li smo mi narod koji se tako lako odriče tako bogate istorije? Svako ko je bio u inostranstvu
morao je da primeti ljubav i pažnju koju ljudi poklanjaju svojim spomenicima kulture, od kojih se
mnogi ne mogu ni uporediti sa ovim. Da li je samo
nemaština u pitanju ili živimo u vremenu egoizma
i nezaiteresovanosti za sve osim za ličnu sreću?
U vreme najvećeg nezadovoljstva nikao je romantizam. Ljudi su tražili utehu i spas u literaturi, muzici, arhitekturi srednjeg veka. Možda je za
nas kasno, ali pokušajmo da vaspitavamo decu u
duhu romantizma. Ponudimo dečacima da rastu
na viteškim principima plemenitosti, hrabrosti i
pravde, a devojčicama da stasavaju u duhu dostojanstvenosti i elegancije princeza. Pričajte im
romantične priče iz naše proslosti. Razvijajte im
osećanje ponosa i pripadnosti jednom velikom i
plemenitom narodu.
Jer šta je čovek bez istorije i tradicije, osim običnog
sivog bića.
Piše: Tatjana Radonjić
Dizajn: Marija Đeranović